Удри бригу на весеље

(Специјално за Политику од дописника Танјуга)

Истог дана када је Србија добила првог академика у Француској академији наука и уметности, сликара Владимира Величковића, 20. јуна, направљен је пријем у резиденцији амабасаде Србије у Паризу – у част отварања трећег издања фестивала српског филма који организује дијаспора.

Док је Величковић у  кругу пријатеља окупљених у његовом стану прослављао званично постављење за академика, након церемоније у  француској Академији, на другом делу града представници државе су још једном давали подршку фестивалу сумњивог квалитета. Многи од присутних код Величковића, српски сликари и уметници који живе у Паризу, нису, међутим, чули да овакав фестивал уопште постоји.

Госте у резиденцији позвао је организатор фестивала као и прве две године, Александар Тодоровић, односно његова асоцијација Балкан Слав Спирит из Париза, а обратили су им се представници града, министарства дијаспоре и амбасаде.

Филма на отварању није било, али је био коктел, на који је дошло близу 500 званица – манекенки из Милана и Париза, агената за односе са јавношћу из Француске и Португала, глумаца из Италије, новинара из Београда - разноликог света који углавном није показао никакво интересовање за фестивал, пошто их наредних дана није било у сали биоскопа "Архипелаг", у којој су ове године приказани филмови.

Само један Француз

Ни велики пријатељ Срба, писац и новинар Патрик Бесон, који је из позивнице за коктел сазнао за постојање овогодишњег фестивала српског филма у Паризу због чега, како је рекао овом дописнику, није имао времена да обавести пријатеље. Ни Жан Кристоф Буисон, уредник културне рубрике "Фигаро магазина", који је, разочаран у однос организатора према учесницима и њихов непрофесионализам, још након првог фестивала рекао овом извештачу да је као члан жирија учествовао на разним фестивалима, али да му се "ово никада није догодило".

Неке ствари су се, међутим, промениле набоље у односу на прошлу и претпрошлу годину, када велики број филмова или није био преведен, или је био до пола преведен или је пуштан са преводом на енглески, и када је одзив публике и стручне јавности био незнатан.

Позитивним помаком може се сматрати то што је промењена сала за приказивање - уместо гломазне сале "Пјер Карден" на Шанзелизеу, која одражава известан скоројевићки дух и амбиције организатора, изабрана је сала од стотинак места у једном од популарних делова Париза, која припада граду, те се за организовање програма у њој могу добити субвенције од града.

Позитивно је и то што се одустало од такмичарског карактера фестивала и прешло на ревијални, који има више смисла у средини у којој је српски филм непознат, изузимајући Емира Кустурицу и Горана Паскаљевића.

Ове промене су, чини се, извршене из нужде, као последица слабе организације, нејасног концепта, слабог одзива публике и великих финансијских проблема организатора.

Прелазак у мању салу само је визуелно смањио поразни утисак од прошле године у сали Пјер Карден од 800 места, у којој је на пројекцијама било измедју десетак и тридесетак гледалаца (осим на отварању, када је сала била пуна). У малој сали Пјер Кардена, у којој су се такође приказивали филмови, на неким пројекцијама је било и до четрдесетак гледалаца.

Тужна слика празне или полупразне биоскопске сале поновила се и ове године, али је у сали биоскопа "Архипелаг"од стотинак места то било мање упадљиво. На пројекцијама је број гледалаца варирао од четири за документарне филмове и двадесетак за игране филмове који су се приказивали у току недеље. Највише публике било је у суботу увече, око шездесетак гледалаца у сали у којој је свој филм "Мирис пољског цвећа" представио Срђан Карановић (са којим је био и директор фестивала) и десетак више на пројекцији филма "Седам и по" Мирослава Момчиловића.

Тужна слика празне или полупразне биоскопске сале поновила се и ове године, али је у сали биоскопа "Архипелаг", од стотинак места то било мање упадљиво.

Редитељ Здравко Шотра, један од гостију фестивала, није могао да сакрије разочарење када се нашао пред двадесетак гледалаца након приказивања свог полу-документарног, полу-играног филма "Где цвета лимун жут", о повлачењу српске војске кроз Албанију и победничком пробоју Солунског фронта, раме уз раме са француским трупама.

"Где год смо приказали овај филм, у Бечу, Торонту, Чикагу, Милвокију, свуда је изазвао велико узбуђење наших људи у дијаспори, а често и сузе. Штета што је овде приказан у пет сати поподне, када људи раде", рекао је Шотра, који се пред двадесетак гледалаца појавио са наратором у филму, глумцем Драганом Николићем. Организатори нису били ту да представе госте публици, као ни други чланови асоцијације "Балкан Слав спирит", осим једне девојке која се извињавала због несналажења у симултаном преводу на француски, јер јој је то први пут.

У публици је ионако био само један Француз, онај који је дошао са овим дописником.

 Карте за фестивал су, иначе, коштале 8,5 евра, што је и биоскопска цена за најновије холивудске хитове у париским биоскопима, због чега су многи одустали од експериментисања са српским филмом. Као једно од продајних места најављен је Културни центар Србије, али карте никада тамо нису стигле, па су они који су их овде потражили отишли празних руку.

Псећи живот на енглеском

Иако је у програму фестивала било изричито назначено да су сви филмови са француским титлом, један од првих филмова који су приказани, документарни филм "Псећи живот" Мишка Нећака, редитеља који живи и ради у Паризу, приказан је са енглеским титлом. Аутор је рекао овом извештачу да је  пре почетка фестивала послао организаторима DVD на енглеском, а потом и траку са француским преводом. Пошто, међутим, никога од организатора није било у биоскопу у току пројекције, пред публиком коју је чинило троје гледалаца пуштен је грешком DVD са енглеским титлом. На пројекцији истог филма у Културном центру Србије 30. марта, који се са новим директором, Живадином Митровићем, диже на ноге, било је стотинак гостију, махом Француза,  међу којима и десетак глумаца. Филм су том приликом представили Горан Марковић, Зоран Тасић и аутор.

Тодоровић је зато учествовао у вечерњим изласцима са филмским ауторима и новинарима из Београда у пријатној атмосфери париских кафеа.

Организатор ће се гостима пожалити на недоследне државне спонзоре, министарства и град, од којих не стиже обећани новац, пребацујући тако одговорност на друге због лоше организације.

Недостатак државне стратегије

Држава, међутим, заслужује критике због недостатка озбиљне стратегије за представљање културе у свету. Тако постаје могуће да се појаве организатори нејасних намера, који се уклапају у слику "младих и енергичних снага из дијаспоре" и покупе драгоцене субвенције из сиромашне државне касе (изузев неколико студената-волонтера који су учестовали у организацији, а чије се искрене намере не могу довести у питање).

Колико, заправо, држава издваја за овај фестивал није било могуће да установимо за време његовог одржавања. Новоизабрана министарка дијаспоре, Милица Чубрило, рекла је да је њено министарство дало 10 000 евра и образложила одлуку да одобри ова средства тиме што је сматрала да идеја заслужује пажњу и да не треба прекидати започето. Представник министарства културе, чије је спонзорство такодје најављено, није дошао, а градски секретар за културу, Даријан Михајловић, понудио је дописнику Танјуга три могућа одговора: "Не одговарам на питања новинара после радног времена (после 17 часова), зовите ме у понедељак у канцеларију (у Београду) и конференције за штампу су сваког четвртка у Градској скупштини".

Аргумент да је сваки почетак тежак обесмишљен је потпуним одсуством сваког суштинског помака у односу на први фестивал. Разлог лежи и у томе што не постоји континуитет у тиму који организује фестивал, а који је сваке године другачији, због тога што незадовољни сарадници напуштају Тодоровића.

Треба истаћи да није лако привући париску публику, засићену богатством културне понуде. Проблем је, међутим, у томе што се организацијом и програмом овог фестивала баве они који не долазе из филмског света, те не могу да направе тај неопходни спој француске публике и српског филма. Пример како је то могуће успешно извести је фестивал посвећен српском и европском филму који је крајем марта и почетком априла доживео друго издање у Нормандији, а чији је директор и селектор Ирена Билић, члан регионалног савета за културу, и сама редитељ, која је својевремено радила са Александром Петровићем на "Сеобама".

Билић је учествовала у организацији Фестивала српског филма у Паризу, али га је убрзо напустила, разочарана начином рада и односом организатора према сарадницима.

Публика у Нормандији је била искључиво француска, интересовање је било изузетно, организовани су разговори и сусрети са публиком и критичарима у оквиру фестивала, о чијем успеху су говорили бројни натписи у регионалној штампи.