Однос према ауторитету

Да би живот у људској заједници био могућ, она мора бити организована, у њој мора постојати известан ред. Себичност и слобода сваког појединца мора бити ограничена у мери у којој он угрожава слободу и права других људи. Зато у заједници мора постојати вертикални ред – хијерархија. Ред је корен разних речи као што су: надређени, подређени, наредба и поредак. У друштву које је већ предуго у кризи вредности настаје и криза ауторитета. Зато данас више нисмо сигурни да ли реч „ауторитет” означава нешто што је добро или што је лоше. Како је постојање и признавање ауторитета потреба сваке функционалне заједнице ова збуњеност није добра. Неразликовање стварних од лажних ауторитета, трпање свих у исти кош, чини кризу вредности још већом.

Због нашег амбивалентног – и позитивног и негативног – односа према ауторитетима, добро је да се подсетимо на изворно значење ове речи. Реч ауторитет је изведена од латинског глагола augere који означава увећавање, храњење, гојење. Како што је породица архетип људске заједнице, тако је и родитељ који храни дете подстичући његов раст и развој, архетип ауторитета. На исто то указују и наше речи као што су васпитање и одгајање. Васпитање долази од питања, храњења, глагола који се данас користи за насилно храњење гусака кукурузом како би добиле на тежини. На увећавање се односи и одгајање, које долази од гојити, односно гајити. Архетипски, прави ауторитет је онај који доприноси увећавању општег добра.

Да би се правила разлика између негативног и позитивног односа, разликују се ауторитарност и ауторитативност. Ауторитарност је нездрав однос према ауторитетима који подразумева некритичко и апсолутно подређивање, слепу покорност и негацију слободе. Ауторитарни менталитет обухвата и особу која је надређена и ону која је подређена, тако да је знак тоталитарног друштва. Заједнице са аторитарним менталитетом чине веома добро организоване и функционалне групе које њихове вође могу повести у велику деструкцију. Најбоље је проучен пример Адолфа Хитлера и тадашњег немачког друштва.

За разлику од ауторитарности, ауторитативност је здраво подређивање ауторитету. И надређени и подређени знају да су они само у друштвеним улогама из којих не проистиче да је онај горе бољи од онога доле.

Однос према ауторитету изграђује се у породици. Детету треба пружити љубав, али треба захтевати да одустане од неких својих жеља и да се подреди вољи одраслих. Тај процес се спонтано одвијао у породицама са више деце, где се формирала хијерархија старијих и млађих. Изградња здравог односа према ауторитетима је важна за школу, предузеће и живот, за статус активног грађанина цивилног друштва.