Легији и Звездану по четрдесет година (2)

Осврћући се на сведоке који су Звездану Јовановићу дали алиби за дан убиства премијера, судија је рекла да веће није прихватило њихова сведочења и да је изненађујуће да тако нешто тврде особе које сада раде у МУП-у и које су себи дозволиле да од Јовановићевог хапшења, па до дана када их је суд позвао да сведоче, никоме не пријаве своја наводна сазнања. Судија је посебно поменула исказ Бошка Јовића, који је рекао да је дан уочи атентата на премијера у Србију дошао хрватски криминалац Ивица Матековић, који је свој џип оставио код наплатне рампе у Руми. Суд, како је објаснила судија, сматра да је Матековић доведен у Србију зато да би се његов долазак регистровао и са тим циљем је одведен да преноћи у хотелу у Новом Саду. Суд је закључио да су сведоци који су оптуженима дали алиби бивши припадници ЈСО који су индоктринирани и заслепљени својим бившим командантом Улемеком.

Ната Месаровић се осврнула и на исказ убијеног сведока Кује Кријешторца, рекавши да је тај сведок у истрази рекао да је два, три дана пре атентата у Улици адмирала Гепрата владала чудна атмосфера. Казао је и да је на дан атентата у 11.45 часова, видео човека обученог у црну одећу, који га је спречио када је хтео да се паркира. Кријешторац је, када је чуо да је убијен премијер и видео потерницу за осумњиченима на телевизији, препознао оптуженог Милисављевића као особу коју је видео у Гепратовој улици и то је као сваки савестан грађанин пријавио полицији. Судија је додала да је Кријешторац убијен током трајања суђења, под још непознатим околностима.

Суд је утврдио да је Милорад Улемек организовао убиство премијера Ђинђића и није прихватио његову одбрану да је у време атентата био у својој кући. Улемекова кривица утврђена је из исказа Звездана Јовановића, Душана Крсмановића, сведока сарадника Вукојевића, Миленковића, Сувајџића и Бухе, као и из сведочења Ненада Шареа. Говорећи о мотивима за атентат на премијера, судија је навела да је Улемек сматрао да ће тиме елиминисати могућност изручења припадника ЈСО Хагу и најављену борбу против организованог криминала.

Тадашња влада, по оцени суда, била је решена да изврши коначан обрачун са организованим криминалом. Мењани су закони, обављено је именовање специјалног тужиоца, избор судија за Посебно одељење Окружног суда, а радило се и на расветљавању убиства Ивана Стамболића, Славка Ћурувије, као и других кривичних дела. Суд је утврдио да је од расветљавања случаја "Ибарска магистрала" власт имала проблеме са врхом ЈСО јер је било јасно да ће докази истрагу довести до Улемека и осталих припадника те јединице умешаних у кривично дело.

Протест ЈСО у новембру 2001. године, по оцени већа, не може се протумачити другачије осим као политички захтев. Судија је подсетила да су припадници "црвених беретки" блокадом аутопута захтевали смену министра полиције Душана Михајловића, начелника РДБ Горана Петровића као и доношење закона о сарадњи са Хашким трибуналом. Судија је оценила да је лажно приказано како је мотив протеста била злоупотреба јединице приликом хапшења браће Бановић.

– Свима је познато да суд суди на основу оптужнице, а нико овде није оптужен за оружану побуну, већ за догађаје од краја 2002. и почетка 2003. године. Пуномоћник породице Ђинђић је поднео предлог за проширење оптужнице на оружану побуну о чему је обавестио суд тек на крају поступка. Суд је критикован што није истраживао околности те побуне. Да смо радили нешто што није обухваћено оптужницом, имали бисмо ситуацију да суд и суди и тужи као у пословици "Кадија те тужи кадија ти суди". То је био посао специјалног тужиоца. Сматрам да је предлог пуномоћника био легитиман и да специјални тужилац треба да одлучи о томе. Нема разлога да се то не учини и да се веће критикује због нечег што је могло да се утврђује током истраге – рекла је судија.

Улемек је, рекла је она, још 5. октобра 2000. године инсистирао да се чињеница да јединица није интервенисала против народа коментарише као његов допринос демократским променама. Заправо се приклонио народу и новој власти, како би могао да врши кривична дела и како не би био изручен Хашком трибуналу. Улемек је још тада инсистирао на постављењу својих кадрова у МУП-у. Судија је навела да је мотив Душана Спасојевића за атентат на премијера био страх од хапшења због почињених убистава, отмица и трговине дрогом као и од губљења финансијске моћи.

Судија се осврнула и на околности предаје Милорада Улемека рекавши да је чуди чињеница да тада то није истраживано.

На крају образложења пресуде судија је рекла да је несхватљива чињеница да једна криминална група о којој је издата "Бела књига" премијера јури по Србији, а да то не открију службе безбедности. Судија је поменула покушај атентата на премијера код "Београдске арене". Тада је полиција дошла до сазнања да је Дејан Миленковић припадник криминалног клана и да је тај догађај био покушај атентата, па је ипак поднета кривична пријава за фалсификат. Судија је оценила да су многи органи затајили у обезбеђивању премијера Ђинђића и да о томе нема објашњења.