Шта је то коректно данас?

Музеј савремене уметности Војводине у Новом Саду амбициозном програмском концепцијом и агилношћу постао је пример институције која остварује високе/пристојне професионалне стандарде. Тако и поставка посвећена визуелном стваралаштву Уроша Ђурића (1964) представља веома озбиљу презентацију фокусирану на све битне сегменте овог опуса. Ђурић је једна од култних личности урбаног Београда, визуелни уметник, ангажовани интелектуалац афирмисан и као глумац и радио водитељ. Музика је, такође, важна у формирању његових изоштрених ставова, посебно у тинејџерском узрасту када је био један од протагониста београдске панк сцене. Током две и по деценије храбро, често ексцесно деловање уметничког активисте (са покрићем) позиционирало је Ђурића као лидера међу онима који су иритирани и провоцирани паралелним рађањем света турбо-фолк културе, померали устајали ваздух у конфузној, малограђанској средини фрустрираној егзистенцијалним безнађем, хаосом, ратом и транзицијом. Ван сваке сумње, на проблематизовању места, улоге и значаја уметности (па и уметника), феномену данас усијаном од актуелности, утемељен је Ђурићев стваралачки систем. Наиме, у његовој мултимедијалној, разуђеној и субверзивној уметничкој пракси симптоматична проблемска чворишта су контекст и идентитет. Феномен контекста и идентитета у систему Ђурићевог рада у служби су идентификовања различитих модела друштвене патологије са нагласком на идеологију популизма. Тако Ђурић у својим сликама, цртежима, фотографијама, видео-радовима, документима, режира ситуације, симулира стања, комбинује и скенира друштвене феномене, измештајући значења ремети стереотипе и митове. Наиме, један од кључних фокуса Ђурићевог уметничког рада је промишљање односа између уметности и ­по­пуларн­е к­ул­ту­ре. Почетак његовог стваралаштва обележен је сликарским делима и излагањем са Стеваном Маркушем. Заједничким Манифестом Аутономизма из 1994. године сликари проглашавају врхунски принцип своје уметности. Ђурић је познат у културној јавности и као У-ЂУ. У перцепцији фазе фигуративног сликарства видљив је његов концептуални принцип, енергетски набој,као и иронијско-дишановска конверзија читљивог.

Иконографија наративног слоја сведена је и поједностављена до стрип-ситуација у којима је актер Супермен-Ђурић, а наслови хуморног тона „Два највећа српска сликара у бришућем лету” или „Аутопортрет с Фантомом” наглашавају везу визуелног и идејног концепта рада. Свакако, један од уметничких узора у Ђурићевој сликарској пракси је и Маљевич и његова супремација чисте визуелне сензибилности.

На поставци у Новом Саду значајни простор посвећен је „Популистичком пројекту” који, као рад у процесу, проблематизује различите феномене друштвеног система чијије императивмоћ политике, медија и бизниса. „Ако је тржиште бог,онда је сензационализам његов апостол”, изјавио је једном приликом Ђурић,реагујући на контекст времена побрканих вредности, са упадљивом склоношћу ка сјају спектакла и баналној површности.

Већ другу деценију „Популистички пројекат” се развија у циклусима „Славни”, „Пионири” или „Бог воли снове српских уметника”, а његов иронијски појам културе и слојевито читање донели су Ђурићу значају уметничку афирмацију и на међународној сцени.

Аутопортрети аутора појављивали су се у различитим сегментима ових пројеката, што је мање од нарцизма,а више од комуникацијске храбрости. Тако, уметничку филозофију јавне видљивости и релативизовање интимног и јавног истражује у свом раду „Славни”,фотографишући се са познатим личностима из јавног живота,али и са естраде, понављајући дилему: шта је заправо врхунац друштвеног постојања?

Рад „Пионири” продубљују идеолошки стереотип, а велики сегмент рада „Бог воли снове српских уметника” посвећен је фудбалу, универзалној религије данашњице. У контексту игре и њене манипулације,Ђурић се фотографише са фудбалерима и тимовима познатих клубова у којимаје он у дресу играча број 12, метафорична игра 12. апостола.

Комплексан видео-рад „Друштвени портрети” на софистицирани начин камером скенира анонимне и познате личности укидају сваку могућу друштвену хијерархију.

Документарни видео-рад „Апропријације 1” реферише на историјске чињенице исусрет Хитлераи кнезаПавла. Мултимедијални рад „Паралелни живот” тендира ауторефлексивну моћ медијске симулације и спиновања монтираних догађаја и ситуација.

Избор из опуса Уроша Ђурића представља до сада најобухватнији портрет овог енергичног, интелигентног и луцидног визуелног уметника.

У ауторском тексту Небојше Миленковића, који је и кустос ове поставке, налази се икључ за разумевање другог дела наслова изложбе „Ко се жури - улети му Ђурић”,који се повезује и са насловном страном каталога и песмицом која се слуша из офа на самој изложби. Стратегија разбијања стереотипа иницирана питањем: „А шта је то коректно данас?”