Поштени обавештајац

У јулу 1984. године први пут сам боравио у Румунији, као гост тадашњег начелника оружаних снага те земље генерала армије Василеа Милеа. Имао сам интервју с њимза загребачки лист „Данас”. Сместили су ме у сасвим солидан војни хотел, али је у купатилу стално цуркала вода, није могла да се затвори. Осим тога, у Букурешт сам стигао ноћним возом из Београда и одело ми се мало згужвало. Моје размишљање о води која цури у купатилу и оделу које није испеглано гласно сам изнео у соби, и онда отишао на доручак. После доручка сам попио кафу на тераси хотела и вратио се у собу. Кад тамо, одело испеглано, а славине у купатилу дотегнуте, вода више не цури.

Други пут сам боравио у Букурешту у августу 1989. и радио интервју с председником Румуније Николае Чаушескуом. Сада су ме сместили у хотел у центру града где иначе одседају партијски гости. Увече су ме водили на вечеру у хотел „Атена палас”, сјајна грађевина у стилу најбољих бечких хотела где је у подруму био „валутни бар”, односно где се све плаћало у девизама и где Румуни нису могли да уђу. Домаћин вечере био је војни изасланик Румуније у Југославији пуковник Манеа. У једном тренутку сам изашао у хол да позовем један број у Југославији. Када сам се вратио за сто пуковник Манеа ми је с доброћудним смешком рекао име особе коју сам звао.

После рушења Чаушескуа сазнало се да је хотел „Атена палас” био, заправо, једна од главних испостава румунске обавештајне службе Секуритате у Букурешту. Сваки од 350 запослених у том хотелу, од чистачице до директора, били су службеници обавештајне службе, телефонисти, десетине девојака које су се мотале по холовима ресторана, уметнички типови који су нешто као живо дискутовали у бару, сви су радили за Секуритате. О уређајима да и не говорим, сваки сто био је озвучен, тоалети, собе, озвучени и покривени камерама и конференцијски салони и дворане, јавне говорнице у кругу од километар од хотела, ТВ камере на стаблима испред хотела, сви таксисти на три такси станице у близини хотела радили су за Секуритате.

На крају вечере, у част југословенског новинара који треба да интервјуише румунског председника, женска плесна група попут париске „Крејзи хорс” имала је наступ. Пуковник Манеа нетремице ме је посматрао и у једном моменту онако дискретно ми је шапнуо: „Само реците, која вам се свиђа”.

„Пуковниче, ма добре су све, али мислим да би то био погрешан потез у мојој каријери.”

„И ја тако мислим”, сложио се искрено добри пуковник Манеа. Био је тада доајен војнодипломатског кора у Београду. Не знам шта се после румунских догађаја у децембру 1989. догодило с њим, али остаће ми у сећању као ретко поштен војни обавештајац.