Pošteni obaveštajac

U julu 1984. godine prvi put sam boravio u Rumuniji, kao gost tadašnjeg načelnika oružanih snaga te zemlje generala armije Vasilea Milea. Imao sam intervju s njimza zagrebački list „Danas”. Smestili su me u sasvim solidan vojni hotel, ali je u kupatilu stalno curkala voda, nije mogla da se zatvori. Osim toga, u Bukurešt sam stigao noćnim vozom iz Beograda i odelo mi se malo zgužvalo. Moje razmišljanje o vodi koja curi u kupatilu i odelu koje nije ispeglano glasno sam izneo u sobi, i onda otišao na doručak. Posle doručka sam popio kafu na terasi hotela i vratio se u sobu. Kad tamo, odelo ispeglano, a slavine u kupatilu dotegnute, voda više ne curi.

Drugi put sam boravio u Bukureštu u avgustu 1989. i radio intervju s predsednikom Rumunije Nikolae Čaušeskuom. Sada su me smestili u hotel u centru grada gde inače odsedaju partijski gosti. Uveče su me vodili na večeru u hotel „Atena palas”, sjajna građevina u stilu najboljih bečkih hotela gde je u podrumu bio „valutni bar”, odnosno gde se sve plaćalo u devizama i gde Rumuni nisu mogli da uđu. Domaćin večere bio je vojni izaslanik Rumunije u Jugoslaviji pukovnik Manea. U jednom trenutku sam izašao u hol da pozovem jedan broj u Jugoslaviji. Kada sam se vratio za sto pukovnik Manea mi je s dobroćudnim smeškom rekao ime osobe koju sam zvao.

Posle rušenja Čaušeskua saznalo se da je hotel „Atena palas” bio, zapravo, jedna od glavnih ispostava rumunske obaveštajne službe Sekuritate u Bukureštu. Svaki od 350 zaposlenih u tom hotelu, od čistačice do direktora, bili su službenici obaveštajne službe, telefonisti, desetine devojaka koje su se motale po holovima restorana, umetnički tipovi koji su nešto kao živo diskutovali u baru, svi su radili za Sekuritate. O uređajima da i ne govorim, svaki sto bio je ozvučen, toaleti, sobe, ozvučeni i pokriveni kamerama i konferencijski saloni i dvorane, javne govornice u krugu od kilometar od hotela, TV kamere na stablima ispred hotela, svi taksisti na tri taksi stanice u blizini hotela radili su za Sekuritate.

Na kraju večere, u čast jugoslovenskog novinara koji treba da intervjuiše rumunskog predsednika, ženska plesna grupa poput pariske „Krejzi hors” imala je nastup. Pukovnik Manea netremice me je posmatrao i u jednom momentu onako diskretno mi je šapnuo: „Samo recite, koja vam se sviđa”.

„Pukovniče, ma dobre su sve, ali mislim da bi to bio pogrešan potez u mojoj karijeri.”

„I ja tako mislim”, složio se iskreno dobri pukovnik Manea. Bio je tada doajen vojnodiplomatskog kora u Beogradu. Ne znam šta se posle rumunskih događaja u decembru 1989. dogodilo s njim, ali ostaće mi u sećanju kao retko pošten vojni obaveštajac.