Уби је прејака реч

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Пола Дин (66) можда није у свему имала успешан лични живот – рано се развела и дуго била самохрана мајка – али каријеру свакако јесте. Постала је изузетно популарна ТВ куварица и стекла титулу „краљице јужњачке кухиње”, са 2,7 милиона „Фејсбук” пријатеља. У родној Џорџији има успешан ресторан и улогу портпарол неколико великих компанија.

А онда је, прошле недеље, све то спектакуларно нестало. ТВ мрежа „Фуд нетворк” саопштила је да неће да јој продужи уговор који истиче крајем месеца, њених услуга су се одрекли и „Смитфилд”, највећи произвођач меса, затим највећи дисконтни ланац „Волмарт” и још неки, а у медијима је на некој врсти стуба срама.

И све то због једне прејаке речи, али и онога што је иза тога.

Оптужена од стране једног запосленог у свом ресторану за сексуалну и расну дискриминацију, у одговору суду признала је да је користила „Н” реч, која је овде данас забрањена за јавну употребу и непристојна као и оне са сексуалним значењима и о неким телесним функцијама.

Штавише, она је и политички табу и најскупља америчка реч – кад изађе из уста неког белца.
Реч је „нигер” („црња” или „црнчуга”), некада уобичајени појам за црног роба и црнца (сада Афроамериканца) уопште, а која је данас тешка расистичка увреда.

Поли Дин се та табу реч, како се накнадно испоставило, није баш омакла. Уосталом, рођена је и одрасла у Џорџији, држави која се највише опирала покрету за грађанска права. Јавности је својевремено испричала причу о свом прадеди који је извршио самоубиство кад је његових 30 робова добило законску слободу.

У робовласничкој историји своје породице није видела ништа страшно, робови су тада, објаснила је, „били део породице”. У једној емисији је свог возача позвала да изађе на сцену и стане испред црне табле. „Толико си црн да те не видимо”, прокоментарисала је уз смех публике у студију.

Ово је у фокус пажње Американаца доспело у истој недељи када је у Сенфорду, на Флориди, почело суђење Џорџу Цимерману (29), белцу хиспанику, за убиство 17-годишњег Афроамериканца Трејвора Мартина.

Цимерман је био волонтер „грађанске страже” једног ексклузивног стамбеног комплекса белаца, млад човек који је изгледа имао велику жељу да буде полицајац. Кобне ноћи 26. фебруара прошле године, њему се учинио сумњивим млади момак у дуксерици са капуљачом, и поред њега прошао са кесом слаткиша и кока-колом које је купио у оближњем драгстору.

„Сумњивог” – због црне боје коже – одмах је пријавио дежурној полицијској служби, одакле му је наложено да га не прати. На то је, уз пратеће псовке, Цимерман констатова да се „они” увек извлаче – и несрећног младића ипак наставио да прати.

Суд је почео да утврђује због чега су се њих двојица споречкали, што је довело до трагичног исхода: Цимерман је ненаоружаном Мартину пуцао у груди и убио га на лицу места.

Кад је полиција дошла на увиђај, рекао је да је пиштољ употребио у самоодбрани. Није ухашен, а на притисак јавности и протесте које је овај догађај изазвао уз целој Америци, тек после неколико месеци оптужен је за убиство без предумишљаја.

За поротнике је изабрано шест белих жена које су већ чуле веома уверљиву полусатну уводну реч тужиоца који сматра да је жртва убијена због боје коже, и тросатни експозе одбране која то, наравно, оспорава.

Судски експерти који су овим поводом чести гости на ТВ мрежама, сматрају да Цимерман има велике шансе да буде ослобођен, пре свега због тога што је Флорида 2005. донела закон по коме свако има право да потегне оружје ако сматра да му је угрожена безбедност.

Ако је том приликом стварни или умишљени нападач убијен, веома ретко се спроводи истрага – убици се верује на реч да се бранио, док страдалникова мртва уста не говоре. (После Флориде сличне законе, уз подршку „лобија оружја”, донело је још 20 савезних држава.)

Као да две расне контроверзе нису биле довољне, у среду је дошла и трећа. Врховни суд САД (који врши функцију и уставног), поништио је Закон о бирачким правима из 1965, који је неке чланице уније спречавао да без сагласности Департмента правде мењају своје изборне прописе.

Тај закон је иначе сматран кључном оставштином вође покрета за грађанска права „обојених”, Мартина Лутера Кинга, и важио је за осам јужних држава (неким случајем у том друштву се нашла и Аљаска) са историјом расне дискриминације и манипулацијама да се спречи гласање мањина, или прекрајањем изборних јединица, разводњава значај њихових гласова.

Он је у ствари омогућавао федерални надзор над изборним законодавством на југу Америке и сматран је нужном корективном мером за обезбеђивање бирачке равноправноси. Конгрес је стално продужавао његову важност, а последњи пут, уз готово консензус обе партије, 2006, за следећих 25 година.

Веће Врховног суда гласало је по идеолошким склоностима својих чланова (петоро конзервативних судија именовали су републикански председници, а четворо демократе, две жене у суду су изабранице Барака Обаме). У образложењу већинског мишљења каже се да дискриминација додуше постоји, али да Конгрес ову меру треба да усклади са данашњим временом.

Шансе да подељени Конгрес ово учини оцењују се никаквим, а ово је протумачено као нови успех конзервативаца у њиховој намери да преко Врховног суда мењају политички систем, заобилазећи Конгрес који је једини законодавац.

Претходни пут то је учињено 2010, када су корпорације проглашене „личностима” које у име слободе изражавања могу неограничено да троше за избор (или неизбор) неког кандидата за политичку функцију.

Сва три догађаја су потврдила уверење које је, после еуфорије због тога што је један Афроамериканац коначно доспео у Белу кућу, веома брзо сазрело у Америци: да проблем расизма тиме није решен, него напротив, заоштрен.

Од како је Обама постао председник, расистичка нетолеранција је, према налазима реномираних института, знатно повећана, а порастао је и број профашистичких група.

Обама је примио више претњи смрћу него иједан председник пре њега, а Сикрет сервис, који је задужен за његову безбедност (и финансијски криминал), после његовог ступања на дужност запослио је још 350 људи.

Његов долазак разговоре о раси није олакшао, него приметно отежао, а најновији догађаји су доказ да се Америка још није решила ружног сапутника своје историје.