Сликарство суровости

Током педесетих година прошлог века још једном је решавана судбина српског сликарства.

Ако се у Европи могло говорити о уметности ′после 45.′, код нас је била примеренија одредница ′после 50.′ јер се на плану стваралаштва водила још увек интензивна, али не више и јавна полемика око слободе уметничког изражавања.

И у том размеђу на сцену ступа један нови нараштај који енергично, упадљиво и провокативно тражи властито место на шпици актуелности првих година шесте деценије која не само да је раскидала континуитет са уметницима међуратног периода, већ се оштро сукобила и са ′социјалистичким естетизмом′ (како је дефинисао Света Лукић) нове генерације која је у безидејности проналазила циљеве властитог рада.

Пуни интензитет тог сукоба одвијао се крајем те деценије и почетком наредне, када је група уметника окупљена око Леонида Шејке (која је заједнички наступала под именом Медиала) и неколико изразито индивидуалних аутора, који су имали заправо истоветне ликовне концепте, у друштвени дијалог увела питања, обједињујући, дакако у духу свог времена, надреализам, фантастику, ирационално, морбидно, сомнабулно...

Атрибути мизерабилизма

У тој атмосфери уметнички стасава и један студент архитектуре – Владимир Величковић, чији је сензибилитет тек делимично могао да буде део неког групног деловања, а већим делом изразито индивидуалан, ауторски препознатљив, профилисан личношћу високе ликовне културе, формиран и у одличној, можда и најбољој школи тог времена, у мајсторском атељеу Крсте Хегедушића. За ту његову прву фазу, са сликама попут, Напуштена одаја, Буба, Подрум, Напуштени простор, Јеша Денегри је истакао да га је одвајала од сваке фабулистике класичног надреалистичког типа′ па би се она ′могла повезати за неке атрибуте концепта ′мизерабилизма′ или својеврсног реализма са тек наговијештеном магичном вокацијом експресије призора′.

Одатле настају у даљем раду и велика страшила која дефинитивно постављају Владу Величковића у сам врх актуелних збивања на српској и југословенској ликовној сцени тог времена. Ови циклуси постали су симбол сликартсва суровости, насиља, страха и неуроза, смрти, крви и разарања које је Величковић проналазио у времену обновљене и гласне политичке пропаганде блиставог успеха социјалистичке изградње седме деценије. Како је и сам потекао из грађанског света образованих, учених и профињених, ова диспаратност између званичне и сликарске истине морала је да се сукоби и да резултира Величковићевим одласком у Париз 1966. године од када живи на релацији између ова два града.

И тамо, у Паризу, овај уметник још једном започиње. Не у сликарском коме је остао доследан, већ у професионалном смислу. Забележен је његов муњевити успон који му је обезбедио професуру на Ecole Nationale Superieure des Beaux Arts, а поред чланства у Српској академији наука и уметности, омогућио и ретко признање – пријем међу десет уметничких бесмртника у два века старој француској Acad