Неуништиви Иги Поп

Загреб – Прошле недеље одржано је осмо издање фестивала „Инмјузик”, на јарунском Острву младости у Загребу. Ово је највећи фестивал на отвореном у Хрватској, па се намеће поређење са „Егзитом”, мада је излишно – загребачка манифестација привлачи публику више разноврсношћу садржаја него бројношћу звезда. Дневни програм „вуче” једно име („Иги енд д Стуџис”, „Артик Манкис” и „Бејсмент Џекс”), у „другој” линији су још по један-два познатија састава, док остатак попуњавају млађи регионални бендови и ди-џејеви.

Шаролику понуду посетиоцима, којих је ове године било око 35 хиљада, отварао је на самом улазу „Интеатар”, у коме су монодраме одржали Зијах Соколовић („Кабарес Кабареи”) и Вилим Матула („Минхаузен”), а на филмској трибини учествовали Слободан Шијан, Рајко Грлић и Ненад Полимац. Шијаново присуство имало је посебну тежину: преко пута „Интеатра” налазила се сцена „Ко то тамо пева”, поред које је био паркиран аутобус из култног филма (на коме и данас стоји натпис „Крстић и син”), а са које су се разлегали звуци музике са простора бивше Југославије, у извођењу састава „Черкези јунајтед” и „Поздрав Азри”. Пројектовање филма употпунило је доживљај веселе балканске дискотеке.

„Иги енд д Стуџис” су одржали фасцинантан концерт. Између насловне нумере са албума „Raw Power” и нове песме „Burn”, испоручили су невероватну количину сирове рок-панк енергије задирући у саму суштину рокенрола – гласно, бесно и бескомпромисно. Иги Поп (66) се њихао, скакао и ваљао као младић, представљајући спону између инспирисаних музичара и наложене публике, коју је чак и окупио на сцени. Џејмс Вилијамсон је цедио срце и зној из гитаре. Мајк Вот (бас) и Скот Ештон (бубњеви) ударали су равно у стомак. Стив Мекеј је на саксофону давао бенду препознатљиву оригиналност. Савршено уклапајући четири песме са актуелног албума „Ready To Die” у рани репертоар („I Wanna Be Your Dog”, „No Fun”, „Search and Destroy”...), оправдали су сврху постојања – као бенд који живи, а не као музеј рокенрола. Навијачки зов „Louie Louie” одзвањао је у ушима до следећег поподнева.

Атмосфера на наступу „Артик манкис” је била још врелија: Алекс Тарнер и другови су најбоља рок терапија за ову генерацију тинејџера. Они су слатки и дотерани, а нимало музички упеглани, свирајући добри стари рок (данас то зову „инди”, али то је само наставак низа у коме су Чак Бери и Елвис Присли, Стонси и Битлси, „Стоун роузис” и „Хепи мандејс”), са страсним песмама, ефектним рифовима и певљивим рефренима. Девојке знају песме напамет, од првих хитова („I Bet You Look Good on the Dancefloor”, „Dancing Shoes”...) до музике која ће се наћи на новој плочи, а коју је бенд већ оживео путем интернета („Do I Wanna Know?”, „R U Mine?”...).

Британски „Блок парти” стилски хаотичан: одлични када се примакну „Кјуру”, блеђи када оду у реге даб. Калифорнијски панкери NOFX врло добри док су свирали, али певачу Мајку Буркету је било занимљиво и да полемише о стомачним гасовима, будућој хрватској химни, Југославији и Словенима, што је убило темпо концерта. Хрватски „Антенат” веома убедљив, подсећајући нас на рани „Хаустор”. Српски састави С.А.Р.С. и „Атеист реп” оправдали су учешће на главној бини, остављајући бољи утисак од неких „далеких” странаца. Фестивал су у добром расположењу окончали „Бејсмент Џекс”.

Дух манифестације заокружили су пратећи садржаји. Британска амбасада допремила је прави „даблдекер” из кога је музику пуштао ди-џеј Инескић. На другом месту организован је „Сајлент парти” – журка са слушалицама на ушима. Изнад тесног улаза у мрачну шуму палацала је језиком зла снаја-гуја из „Шуме Стриборове”, Иване Брлић-Мажуранић и Џонија Штулића: ако се охрабрите да уђете, унутра ће вас сачекати још један ди-џеј, и разиграно „друштво које малигане слаже”. На другом крају острва шатор назван „Тко пјева зло не мисли”, са џамбо-фотографијама из популарне музичке комедије: Госпон Фулир (Реља Башић) и обитељ Шафранек у вожњи фијакером, рокабили састави цепају, караоке се спремају. Најбизарнији је био „Дјуксбокс” – људски џубокс: киоск димензије 3 x 3 x 3, унутар кога се згурало петоро музичара (!), свирајући по наруџбини публике која је убацивала куне, евре кроз малени отвор.

На фискалне рачуне са којима је, због Закона о фискализацији, једино било могуће добити пиће и храну, првог дана чекало се готово сат времена, што су организатори касније ипак поправили, са више каса и особља. Велики пљусак током првог поподнева добро је натопио јарунску земљу, блата је било у изобиљу, али је невреме стало на време да не упропасти труд организатора.