Neuništivi Igi Pop

Zagreb – Prošle nedelje održano je osmo izdanje festivala „Inmjuzik”, na jarunskom Ostrvu mladosti u Zagrebu. Ovo je najveći festival na otvorenom u Hrvatskoj, pa se nameće poređenje sa „Egzitom”, mada je izlišno – zagrebačka manifestacija privlači publiku više raznovrsnošću sadržaja nego brojnošću zvezda. Dnevni program „vuče” jedno ime („Igi end d Studžis”, „Artik Mankis” i „Bejsment Džeks”), u „drugoj” liniji su još po jedan-dva poznatija sastava, dok ostatak popunjavaju mlađi regionalni bendovi i di-džejevi.

Šaroliku ponudu posetiocima, kojih je ove godine bilo oko 35 hiljada, otvarao je na samom ulazu „Inteatar”, u kome su monodrame održali Zijah Sokolović („Kabares Kabarei”) i Vilim Matula („Minhauzen”), a na filmskoj tribini učestvovali Slobodan Šijan, Rajko Grlić i Nenad Polimac. Šijanovo prisustvo imalo je posebnu težinu: preko puta „Inteatra” nalazila se scena „Ko to tamo peva”, pored koje je bio parkiran autobus iz kultnog filma (na kome i danas stoji natpis „Krstić i sin”), a sa koje su se razlegali zvuci muzike sa prostora bivše Jugoslavije, u izvođenju sastava „Čerkezi junajted” i „Pozdrav Azri”. Projektovanje filma upotpunilo je doživljaj vesele balkanske diskoteke.

„Igi end d Studžis” su održali fascinantan koncert. Između naslovne numere sa albuma „Raw Power” i nove pesme „Burn”, isporučili su neverovatnu količinu sirove rok-pank energije zadirući u samu suštinu rokenrola – glasno, besno i beskompromisno. Igi Pop (66) se njihao, skakao i valjao kao mladić, predstavljajući sponu između inspirisanih muzičara i naložene publike, koju je čak i okupio na sceni. Džejms Vilijamson je cedio srce i znoj iz gitare. Majk Vot (bas) i Skot Ešton (bubnjevi) udarali su ravno u stomak. Stiv Mekej je na saksofonu davao bendu prepoznatljivu originalnost. Savršeno uklapajući četiri pesme sa aktuelnog albuma „Ready To Die” u rani repertoar („I Wanna Be Your Dog”, „No Fun”, „Search and Destroy”...), opravdali su svrhu postojanja – kao bend koji živi, a ne kao muzej rokenrola. Navijački zov „Louie Louie” odzvanjao je u ušima do sledećeg popodneva.

Atmosfera na nastupu „Artik mankis” je bila još vrelija: Aleks Tarner i drugovi su najbolja rok terapija za ovu generaciju tinejdžera. Oni su slatki i doterani, a nimalo muzički upeglani, svirajući dobri stari rok (danas to zovu „indi”, ali to je samo nastavak niza u kome su Čak Beri i Elvis Prisli, Stonsi i Bitlsi, „Stoun rouzis” i „Hepi mandejs”), sa strasnim pesmama, efektnim rifovima i pevljivim refrenima. Devojke znaju pesme napamet, od prvih hitova („I Bet You Look Good on the Dancefloor”, „Dancing Shoes”...) do muzike koja će se naći na novoj ploči, a koju je bend već oživeo putem interneta („Do I Wanna Know?”, „R U Mine?”...).

Britanski „Blok parti” stilski haotičan: odlični kada se primaknu „Kjuru”, bleđi kada odu u rege dab. Kalifornijski pankeri NOFX vrlo dobri dok su svirali, ali pevaču Majku Burketu je bilo zanimljivo i da polemiše o stomačnim gasovima, budućoj hrvatskoj himni, Jugoslaviji i Slovenima, što je ubilo tempo koncerta. Hrvatski „Antenat” veoma ubedljiv, podsećajući nas na rani „Haustor”. Srpski sastavi S.A.R.S. i „Ateist rep” opravdali su učešće na glavnoj bini, ostavljajući bolji utisak od nekih „dalekih” stranaca. Festival su u dobrom raspoloženju okončali „Bejsment Džeks”.

Duh manifestacije zaokružili su prateći sadržaji. Britanska ambasada dopremila je pravi „dabldeker” iz koga je muziku puštao di-džej Ineskić. Na drugom mestu organizovan je „Sajlent parti” – žurka sa slušalicama na ušima. Iznad tesnog ulaza u mračnu šumu palacala je jezikom zla snaja-guja iz „Šume Striborove”, Ivane Brlić-Mažuranić i Džonija Štulića: ako se ohrabrite da uđete, unutra će vas sačekati još jedan di-džej, i razigrano „društvo koje maligane slaže”. Na drugom kraju ostrva šator nazvan „Tko pjeva zlo ne misli”, sa džambo-fotografijama iz popularne muzičke komedije: Gospon Fulir (Relja Bašić) i obitelj Šafranek u vožnji fijakerom, rokabili sastavi cepaju, karaoke se spremaju. Najbizarniji je bio „Djuksboks” – ljudski džuboks: kiosk dimenzije 3 x 3 x 3, unutar koga se zguralo petoro muzičara (!), svirajući po narudžbini publike koja je ubacivala kune, evre kroz maleni otvor.

Na fiskalne račune sa kojima je, zbog Zakona o fiskalizaciji, jedino bilo moguće dobiti piće i hranu, prvog dana čekalo se gotovo sat vremena, što su organizatori kasnije ipak popravili, sa više kasa i osoblja. Veliki pljusak tokom prvog popodneva dobro je natopio jarunsku zemlju, blata je bilo u izobilju, ali je nevreme stalo na vreme da ne upropasti trud organizatora.