Поглед из Единбурга на српску културу

У Единбургу сам управо био на једном од најстаријих и највећих европских филмских фестивала јер је у селекцији био мој краткометражни филм. За то време у Србији се култура сматра већ полумртвом. Ово је била одлична прилика да упоредим два система или, тачније, британски систем и наш јавашлук који се полако претвара у културни чемер.

У Единбургу, недалеко од замка у центру, идем са организованог шкотског доручка на пројекције и у радионице. У великој биоскопској сали попут пространије верзије нашег Битеф театра, одржана је радионица у којој су програме представили ,,Британски филмски институт”, „Креативна Шкотска” и „Креативна Енглеска” – три институције које воде рачуна о британској кинематографији. Заједно, оне располажу са око тридесет милиона фунти. Новац није претерано импресиван ако се све узме у обзир, али организацију и однос морам да пренесем читаоцима.

Седим у мраку аудиторијума, нагнут и помало затечен. Четири особе које су представљале своје организације су државни службеници, али оно што говоре је за длаку више од пуког чиновника. Та длака је из српске перспективе као непремостиви кањон.

Представница Британског филмског института говори о томе да институт прати развој младих редитеља и труди се да гледа њихове филмове на фестивалима. Замислите то! У држави постоји неко коме је посао (и задовољство) да прати ваш напредак. Говорница се ограђује да не препоручује да се кандидати за фонд обраћају лично члановима комисије да би избегли утицај.

Конкурс без намештања! Даље, они вас саветују у припреми дебитантског дугометражног филма јер је то важан корак у каријери редитеља. Ако процене да нисте спремни за тај подухват, кажу вам да снимите још један краткометражни. Ало! При том, помажу новим продуцентским кућама, припремају са њима бизнис планове и спајају их с редитељима. То је већ превише...

Наводим ово јер сам био једини српски представник на том фестивалу, а моја два кратка филма била су ове године на ,,Кратком метру”, најзначајнијем фестивалу те врсте у Србији. Никога нисам срео на београдском фестивалу – ни из министарства, ни из Филмског центра Србије, ни из комисије фестивала.

У Единбургу сам упознао више људи за недељу дана који су ми добронамерно давали савете и контакте. Истичем да се ради о људима, а не само о новцу. Вратио сам се у Србију и добио писмо – позив на протест због лошег стања у науци због неисплаћених плата, дискриминације према истраживачима на институтима, смањења фондова за научни рад итд.

Ради се о систему, о стручности које апсолутно нема ни у министарству образовања (министра Обрадовића, па ни СПС, очигледно не занимају деца) ни у министарству културе.

Треба бити реалан о стању у Британији. Тамо сам присуствовао протесту испред парламента Шкотске против владиних мера штедње; сами службеници које сам хвалио отворено су рекли да неки сектори који су имали по тридесет запослених сада имају пет; један младић који ради на покретној траци у фабрици причао ми је у ситне сате испред паба о томе да није за ЕУ и да им дошљаци (нпр. Пољаци) узимају посао и добијају бенефиције. Напослетку, разлика између Лондона и периферије јасно приказује класну подељеност.

Према томе, ја само говорим о успостављању минимума добронамерног и стручног система којим владају слуге друштва, а не љигави медиокритети. Младима није лако. Моје окружење се расуло по свету. Чудно, али већина младих на свету сања да оде негде другде.

Девојка из Буенос Ајреса ми је описивала Аргентину речима којима моји вршњаци описују Србију – досадан и слабо плаћен посао, бахата председница Киршнер, корупција, сумњива будућност и стални протести. Ја сам наивно мислио да тамо само играју танго на улицама Борхесовог града, пију вино и славе независност од ММФ-а.

Примедбе у овом тексту написао сам свестан да је наша уметничка сцена осредња, али не може напредовати без менторства. Ако старија генерација не помаже, чак кочи, ако је затуцана и себична, тешко ће бити помака.

У Лондону у „Викторија и Алберт” музеју, окружен Роденовим скулптурама, стоји Мештровићев торзо Страхињића Бана који је поклонила српска влада с почетка двадесетог века. Лондонски студенти седе и цртају. У том мушком торзу уклесани су лепота, хероизам, митски идеализам и борбеност.

То су особине које уметник мора данас да носи у себи. Можда ћу, када прођу године, погледати уназад и разочаран видети да је моје стваралаштво осредње, а ја комформиста. Ипак, верујем да чиста биолошка енергија и животна, стваралачка страст морају лепотом прегазити медиокритетско живо блато које су нам оставили наши дивни, немоћни родитељи.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк