Приштина „амнестира” Србе

Током читавог јучерашњег дана у Приштини су представници међународне заједнице убеђивали косовске политичаре да подрже закон о амнестији који ће се данас наћи на дневном реду косовске скупштине. То је за „Политику” потврдио Дритон Љајци, саветник и портпарол министра правде Хајредина Кучија, који у Бриселу борави у оквиру техничких преговора са Београдом.

„Закон се још уобличава, чекамо да се постигне консензус албанских политичких партија. Договор између Србије, међународне заједнице и Приштине је постигнут”, објашњава Љајци који је уверен да су шансе да закон прође у косовском парламенту прилично велике. Он истиче да закон не важи само за косметске Србе и да је реч о „принципијелној амнестији”.

Заменик косовског премијера Хашима Тачија Слободан Петровић није био спреман јуче да за наш лист детаљније говори, уз образложење да се још дорађује, па ће га коментарисати када буде изгласан у парламенту.

Председник скупштинског Одбора за Косово и Метохију Милован Дрецун за „Политику” истиче да је реч о закону без кога не би могло да се настави са применом Бриселског споразума. „Оваквим законом се онемогућава процесуирање Срба који су радили у институцијама Србије и могли би бити кривично гоњени јер нису поштовали институције самопроглашене државе Косово. Њиме им се омогућава да несметано раде у Заједници српских општина, косовској полицијској служби и правосудним институцијама. Ја рекао да је то амнестија само условно говорећи, јер ти људи нису починили никакво кривично дело него су радили у институцијама Републике Србије”, 

Да није закона неко би, објашњава Дрецун, могао да буде оптужен за „оружану побуну” јер је учествовао у протестима против једностраних акција Приштине. А онај ко је учествовао у „оружаној побуни” не би могао, рецимо, да буде регионални командир за север или судија.

„Они свакако не усвајају овај закон драге воље. Добили су јасну поруку из Брисела, то јест од Вашингтона за време Тачијевог боравка у САД. Он је тест и за самог Тачија колико је способан да обезбеди већину у парламенту. Јер, Џозеф Бајден, потпредседник САД, јасно му је поручио да, уколико нема већину у скупштини, то поштено каже и иде на изборе”, каже Дрецун.

Према његовим речима, Приштина је и кроз овај закон покушала да учврсти своју „државност”. Отуда и формулације „довођење у опасност територијалне целовитости”,  „удруживање за противуставно деловање”, „нелегални прелаз границе”.

Баш као и сада Приштина, својевремено, после 2000. године, и Београд је био под великим притиском такозване међународне заједнице да амнестира неке Албанце оптужене за најтежа кривична дела током сукоба са српским снагама на КиМ. Према подацима Фонда за хуманитарно право из 2001. у затворима у Србији било је 413 албанских затвореника, а на основу одредаба републичког и савезног закона о амнестији до 10. априла на слободу је пуштено 229 затвореника.

Из КПЗ у Нишу је 2001. године изашао и најпознатији албански затвореник, лидер албанских студената Аљбин Курти, кога је помиловао тадашњи председник Југославије Војислав Коштуница. Пресудом Окружног суда у Нишу, који је преузео надлежност Окружног суда у Приштини, Курти је марта 2000. године осуђен на 15 година затвора. Он је проглашен кривим за угрожавање територијалне целовитости СРЈ и удруживање ради непријатељске делатности и за тероризам. Ослобађање Куртија, који је сада лидер покрета „Самоопредељење” и залаже се да косовске власти, уместо преговора с Београдом, разговарају са Тираном о уједињењу Косова и Албаније, изазвало је много полемике и опречних ставова. Тако је, према писању тадашње штампе, премијер Србије Зоран Ђинђић изјавио да је из новина сазнао за ослобађање Куртија и да се о томе није разговарало у Влади Србије. 
Спорна је била и Коштуничина одлука о помиловању албанске песникиње Фљоре Бровине. Окружни суд у Нишу је крајем 1999. године осудио председницу Лиге албанских жена Фљору Бровину на 12 година затвора због кривичног дела „удруживања ради непријатељске делатности у вези са кривичним делом тероризма извршеног у време трајања ратног стања”. Бровина је након 19 месеци изашла из затвора у Пожаревцу на основу одлуке о помиловању коју је донео Коштуница. Оваквој одлуци противио се тадашњи министар правде у оставци Петар Јојић који је одбио Коштуничину иницијативу рекавши да председник СРЈ „није навео ниједан оправдан разлог да је помилујем”.

Бровина је ипак пуштена из затвора, а у образложењу Коштуничине одлуке стајало је да је „прибављено позитивно мишљење југословенског државног тужиоца”, као и „негативан став” савезног министра правде, тако да је Коштуница „проценио да постоје оправдани разлози за доношење одлуке о помиловању”.

Коштуници се врло често приписивало да је осим Куртија и Бровине амнестирао и озлоглашену браћу Мазреку. Бар формално, он то није учинио. Браћа Љуан и Беким, оптужени за учешће у отмици и стрељању српских цивила у селу Клечка код Липљана током 1998, на слободи су се нашла одлуком Врховног суда који је укинуо првостепену пресуду Окружног суда у Нишу из 2001. којом су они били осуђени на по 20 година. Суђење у нишкој палати правде је требало да се понови, јер је првостепена пресуда укинута због битних повреда одредаба кривичног поступка, али пошто су они постали недоступни закону, то се никада није десило.

И многи други Албанци, међу којима велики број припадника такозване Ђаковичке групе, на слободи су се нашли захваљујући Врховном суду који је укинуо првостепене пресуде.  Дакле, они формално нису били амнестирани, јер се тероризам нигде у свету не амнестира, али је свима одлуком Врховног суда била укинута првостепена пресуда, а поновног суђења није било.  
Иначе, Парламентарна скупштина Савета Европе ставила је  пуштање албанских затвореника међу услове за пријем у ту организацију. То је тих година био главни захтев Запада упућиван СРЈ.