Минско поље за Обаму

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Политичка драма која се ових дана збива у Египту из визуре америчких аналитичара по много чему је слична оној из 2011, када је са сцене отишао вишедеценијски амерички партнер Хосни Мубарак и када нису могле да утичу на ток револта који се излио на улице Каира.

Мухамед Мурси, први демократски изабран председник највеће арапске нације, данас је у сличном положају: САД не могу ни да му помогну нити да убрзају његов одлазак. Барак Обама, како то квалификује „Вашингтон пост”, у овом случају хода по минском пољу у жељи да са једне стране подржи тамошњу демократску транзицију, а да са друге очува америчке интересе.

У тим настојањима не задовољава ниједну од супротстављених страна у Египту: Мурсијеве присталице Обами замерају што се гласније не супротставља претњама војске да ће извршити пуч, док га опозиција критикује да је веома брзо пригрлио лидера Муслиманске браће и није се супротставио његовим потезима којима је ојачао председничку власт на рачун других институција политичког система.

Како год било, оно што се видело кад је одлазио Мубарак још је очигледније ових дана: да нема ни трага од некадашњег америчког утицаја у земљи у којој је четири деценије била неприкосновени арбитар и, како је то својевремено описао Мубараков претходник Анвар ел Садат, на Блиском истоку „држала 99 одсто карата”.

Данас нигде у региону – Египту, Сирији, Ираку, израелско-палестинском проблему – САД не остављају утисак да креирају или битно утичу на догађаје.

Обама је у понедељак телефонирао Мурсију из Танзаније и рекао му да САД не подржавају ниједну појединачну политичку партију или групу, уз напомену да је „демократија нешто више од пуких избора”.

Формулација да „криза може да се реши само кроз политички процес” показује међутим да Вашингтон има веома мало утицаја и на Мурсија и на оне који желе да му виде леђа, и то одмах.

„Њујорк тајмс” додуше тврди да САД држе отвореним канале за комуникацију са армијом, са којом имају ближе везе него са цивилним властима. Генерал Мартин Демпси, начелних Здруженог генералштаба америчких оружаних снага, телефонирао је свом египатском колеги, генералу Седку Собију, али садржај тог разговора није познат. Новински извештаји у Египту, али не и овде, помињу и телефонски разговор секретара за одбрану Чака Хејгела са својим каирским парњаком, али нема детаља ни о овој комуникацији шефа Пентагона.

САД дају значајну помоћ Египту, која укључује и две милијарде долара за војску, али му нису више највећи финансијски спонзор. Ту улогу је преузео невелики Катар који је Мурсију недавно ставио на располагање три милијарде за стабилизацију египатских финансија.

У фокусу је и америчка амбасадорка у Каиру Ен Петерсон, чије су изјаве протумачене као подршка Мурсију и чији одлазак је стављен на листу захтева каирских демонстраната, као нови елеменат њихове растуће антиамеричке реторике.

САД су у деликатној позицији и због тога што њихов такође веома важан блискоисточни савезник, Саудијска Арабија, са подозрењем гледа на Мурсија и Муслиманску браћу, сматрајући их дугорочном исламистичком претњом региону.

Коментатор „Волстрит џорнала” Ед Соломон међутим сматра да је револт у Египту нова потврда опадајућег утицаја исламиста и њихових политичких партија на целом Блиском истоку, поготово оних повезаних са Муслиманском браћом. У прилог томе наводе се протести у Турској (такође против ароганције власти и исламистичких тенденција), отпор исламским елементима у предлогу новог туниског устава и слабљење ауторитета радикалног Хамаса међу Палестинцима.