Дилема да ли се Вашингтон сагласио са пучем у Египту

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Да ли се Вашингтон прећутно сагласио са пучем у Каиру или бар није учинио све што је могао да до њега не дође – представља актуелну дилему која проистиче из свега онога што је рекао, а можда још више шта није рекао у среду увече амерички председник Барак Обама, након вишесатних консултација са својим сарадницима из сектора националне безбедности.

„Ми смо дубоко забринути одлуком оружаних снага Египта да уклоне председника Мухамеда Мурсија и суспендује египатски устав. Ја их сада позивам да поступају брзо и одговорно и пуну власт врате демократски изабраној цивилној влади”, рекао је Обама и додао да само народ Египта у крајњем исходу може да одреди судбину земље, што, с обзиром на број људи који су претходних дана демонстрирали против свргнутог председника, оставља утисак да су се војници у ствари одазвали вољи тог народа.

Та воља је међутим показана и пре годину дана, када је Мурси постао први демократски изабрани председник најмногољудније арапске земље. Само две недеље пре преврата америчка амбасадорка у Каиру подржала је владу коју су предводила Муслиманска браћа, уз препоруку да „излазак на улице не може да донесе бољу резултат од избора”.

Јуче је у Америци обележаван највећи национални празник, Дан независности, па је свечарска атмосфера разумљиво добила приоритет над спољним пословима, поготово што збивања у Каиру само посредно и дугорочно угрожавају националну безбедност. Али интонација прве службене реакције очигледно указује на помиреност са догађајима на које се по свој прилици није могло утицати. Бар не одлучујуће.

Није тако било недвосмисленог позива војсци, са којом су задржани традиционално добри односи, да се уздржи од свргавања легитимно изабраног председника, иако је пуч био у најави.

„Ово је исход са којим можемо да живимо, јер војска не врши директну власт”, цитирао је „Вашингтон пост” Данијела Сервера, предавача међународних односа на вашингтонском Универзитету „Џонс Хопкинс”, експерта за Блиски исток и Балкан.

Пошто је Обама рекао и да ће „последице по америчку помоћ” тек бити размотрене, из тога проистиче и да промена власти у Каиру није директно окарактерисана као војни удар, јер би то владу обавезивало да се она аутоматски обустави.

Медијски коментатори међутим нису склони дипломатској лакировци: најблажа оцена јесте да је у питању „меки пуч”, интервенција да поврати демократију, а не да је сасвим придави. Прве анализе међутим указују да је египатска криза много дубља од актуелног политичког хаоса. Аналитичка агенција „Стратфор” је види пре свега у дебалансу између потреба растућег становништва и могућности земље да им изађе у сусрет.

„Темељна чињеница је да Египту понестаје пара. Девизне резерве се тање, док у исто време зависност од увозних енергената и жита расте... Други велики изазов јесте екстремна зависност од међународног тржишта намирница: иако је географски велик, Египат нема довољно обрадиве земље да прехрани своје становништво које се од 1990. увећало за 50 одсто: са 56 милиона на данашња 84”, наводи „Стратфор” и закључује да су растуће сиромаштво и незапосленост били међу кључним факторима грађанске побуне која је 2011 (такође уз помоћ војске) свргла Хоснија Мубарака, а да би талас протеста који је армији дао изговор да обори Мурсија могао да буде протумачен као наставак истог процеса.

Наравно, незаобилазан фактор је и мотивација армијског врха: жеља да сачува статус врховног арбитра, на сличан начин како је донедавно поступала и војна елита у Турској. Иако нема своју идеологију, већ само жели да задржи своје место у политичком поретку, египатска армија је, свргавањем председника по други пут у последње две и по године, показала да је најмоћнија институција земље, наводе експерти.