Светац

Био је обичан „шанер“. Крадену, „фирмирану“ робу из иностранства продавао је у своме стану који је био прилично запуштен и без икаквог знака топлине дома. Што се тиче карактера, био је типични делинквент. Лагао је чим зине и био крајње непоуздан пријатељ. У ствари, правих пријатеља није ни имао, његов свет чинили су све сами „пајташи“ који су се окупљали у оближњој кладионици с циљем да убију вишак слободног времена и размене информације о наводним намештањима утакмица.

А онда је, једног дана, ударио тог старца. То се није одиграло на пешачком прелазу, стари му је изненада искочио иза неког паркираног камиона и стварно ништа није могао да учини да избегне тупи ударац крхког тела у хаубу његовог Пунта (намерно није купио скупљи ауто, да не би привлачио пажњу). Како није смео да рескира долазак полиције и било какав улазак у судску процедуру (који би подразумевао одговоре на питања о томе чиме се бави и од чега живи), он је окрвављеног старца стрпао у ауто и хитно га одвезао у Ургентни центар.

Син и ћерка, који су стигли непосредно после пријема оца у болницу, испричали су како је стари, већ потпуно дементан, често нестајао из куће, бесциљно лутао улицама и већ неколико пута био у сличним ситуацијама. Силно су му захваљивали што је њиховог тату у тако рекордном времену довезао у болницу. То му је, били су сигурни, спасло живот. Сутрадан је у новинама освануо кратки чланак у коме је његов гест назван „пожртвованим“ и „племенитим“ (одахнуо је када је видео да уместо његовог имена стоје само иницијали).

Следеће ноћи тргнуо се из сна с непријатним осећањем да се догађа нешто чудно. Соба је била осветљена слабом беличастом светлошћу чији извор, ни после детаљног претраживања, није могао да утврди. После тешке ноћи, пробудио се тек око подне, бунован ушао у купатило и почео да се брије. Изненада, са ужасом је у огледалу угледао узрок чудног стања у коме се налазио: једва видљиви колут, нешто као провидни тањир светлео му је изнад темена! Покушао је да га отера замасима руке,али он је и даље стајао на том месту, невидљивим везама прикован за његову главу. Чинило се да је – неуништив.

Дошавши у кладионицу, очекивао је реакцију. Међутим, нико му ништа није рекао, ничији поглед није се на њему зауставио. Отишао је у тоалет и утврдио како уљез и даље светли изнад његове главе. Вратио се, стао испред беспосличара и упитао их да ли на њему виде нешто чудно. Нису разумели питање. Показао је прстом изнад главе. Гледали су га збуњено. Узбуђен, отрчао је у дом здравља.

Тамо му је лекар опште праксе, гледајући га испод ока, написао упут за психијатра. Међутим, излазећи напоље, одједном му је синуло: па, то мора бити ореол! Стао је испред једног излога и погледао се. Још је био ту, светлео неких десетак центиметара изнад његове главе, као на сликама светаца. Грозничаво је размишљао шта би тај симбол у његовом случају могао значити. Није морао много да мозга: постао је, без сумње, светац! Вероватно је то било у вези са оном саобраћајком и његовим „пожртвованим“ и „племенитим“ поступком.

Отрчао је уоближњу цркву,али му тамошњи свештеник није могао саветовати ништа више од молитви за сопствено спасење. Враћајући се кући, прошао је поред кладионице али није ушао у њу. Поподне је дошла нека жена, заинтересована за рејбан наочаре. Ни она се није понашала као да види нешто изнад његовог темена. Неколико пута је прошао поред огледала у предсобљу и констатовао како се ауреол још увек налази на свом месту. Када је жена најзад изабрала наочареи један „Диоров” „комплетић“, одбио је да јој то наплати.

Следећих дана његово понашање постало је још чудније. Преводио је старе и немоћне преко улице, просјачке џепове пунио приличним сумама, проводио сате у разговорима с бескућницима по парковима. Његов стан је неко време био пун оних који су начули да се тамо бесплатна роба дели шаком и капом. Промена је била толика да је почела да се одражава и на његовом лицу: нестало је оног грча којим се бранио од људи који би могли продрети у његов сумњиви, „шанерски“ свет. Деловао је некако сталожено, блажено. Глас и покрети су му постали одмерени и уливали мир саговорнику. Ретко је јео, онда када се сети, па је грдно омршавео.

Проблем је настао оног тренутка када су нестали и последњи извори његових прихода. Стан је зврјао празан, такође фрижидер. У скровишту у коме је држао новац више није било ничега. До мозга му је најзад допрло да је ситуација озбиљна. Отишао је у купатило, пустио воду и умио се. Погледао је у огледалу своје светачко лице и схватио да нимбуса изнад његове главе више нема. Истрчао је на улицу и утрчао у кладионицу. Улетео је у тоалет и погледао се у огледалу. Не, било је јасно да више није светац.

Изашао је из тоалета и погледао своје „ортаке“. Изгледало је као да нису ни приметили његово вишедневно одсуствовање. Били су исувише заузети испуњавањем тикета. Конобар га је упитао: „Пиво, као обично?“ „Да“, одговорио је, „исендвич. У ствари, нека буду два...“

Редитељ