Из сивог дома у сиву слободу

Кривичним закоником прописана је сврха казне. Често се теоријски говори о специјалној и генералној превенцији, а репресија се ређе спомиње. Без обзира на став законодавца да казна не представља „зло“ којим се узвраћа на зло настало учињеним кривичним делом, није спорно да је казна изузетно непријатна за кажњеног. Када се ради о казни затвора, човека веома тешко погађа губитак слободе.

Постоје и неформална али веома строга правила самих осуђеника, па и одговарајуће санкције за кршење тих правила. То је тзв. затворска супкултура. Давно је речено да „није тежак затвор, него затвореници“. Тежак је наравно и сам затвор, а начелна је идеја да боравак у њему и треба да буде својеврсно „незаборавно искуство“ које би осуђенике након издржане казне мотивисало да не понове своје понашање које их је претходно ту и „одвело“. Ипак, велики број учинилаца кривичних дела спада у повратнике, који након издржане казне поново врше кривична дела.

Стопа поврата у Србији је између 60 и 65 одсто, када су у питању они којима је изречена било која кривична санкција. Стопа рецидива код осуђених који су издржали казну затвора је између 40 и 45 процената. Слична је стопа поврата и широм Европе. По броју лица лишених слободе на 100.000 становника, где спадају како затвореници, тако и притвореници, Србија је ближа европском врху него просеку. Пре ступања на снагу Закона о амнестији у Србији је на 100.000 становника било око 150 људи лишених слободе, а сада их има око 140. То није мали број, јер је пре седам-осам година он био чак упола мањи.

Зашто расте затворска популација ? Проблем је што нису довољно заживеле алтернативне кривичне санкције, које представљају одличну замену за краткотрајне казне затвора. Кратак боравак у затвору је веома лош за осуђеног, који бива „жигосан“ као криминалац, често се накупи лоших искустава, губи посао који је имао на слободи и, нажалост, понекад из затвора излази гори него што је ушао. Каже се да су затвори својеврсни „семинари“ или чак „школе“ криминала. Боље је да за релативно лака кривична дела, уместо неколико месеци затвора, човек буде кажњен радом у јавном интересу или чак не буде кривично гоњен, ако испуни одређене обавезе, попут плаћања новчаног износа у хуманитарне сврхе и сл.

Код нас понекад неки неодговорни политичари „грме“ против благе казнене политике и посебно критикују условну осуду, несвесни да је то погодна санкција за лакша кривична дела и људе који су први пут у сукобу са законом. Изменама закона тежи се широј афирмацији ове кривичне санкције, која би била праћена заштитним надзором током којег би осуђени испунио одређене обавезе, попут стручног оспособљавања, одвикавања од алкохола и сл. Ако се затвори „препуне“ и осуђенима за релативно лакша кривична дела, настају крупни проблеми, а растерећење се тада покушава амнестијом, која је „линеарна“ и често неправична.

Нова законска решења теже и да јачају систем условног отпуста, који је некада био око 70 одсто, а данас је 10 пута мањи. Нико не жели да повлађује криминалцима, али не треба заборавити да је често „пут до пакла поплочан најбољим намерама“. Када се врло мали број осуђених пушта на условни отпуст, то их демотивише да се коректно понашају у затвору, јер за осуђеног нема боље „награде“ од ранијег повратка „са службеног пута“. 

Данас се покушава са припремањем осуђених да нађу посао када буду на слободи и обезбеде своју и породичну егзистенцију. У земљи са пуно незапослених и великим бројем сиромашних није лако наићи на разумевање када држава улаже у стручно оспособљавање и запошљавање осуђених. Али која је алтернатива? Препустити их ранијем животу и помирити се са, тада, сасвим извесним повратом? Увек ће, наравно, бити повратника и „непоправљивих“, нема система који је савршен и ми никада нећемо живети у друштвеној „нирвани“.

Заблуда је да су затвори у богатим државама нека врста хотела. Затвор никада није пријатно место. У односу на општи друштвени стандард, затвори у Србији су солидни, а ради се и на проширењу капацитета и стварању бољих услова. Потребно је да осуђени добије шансу да се у затвору стручно оспособи, заврши неки занат, дошколује и стекне боље животне навике. Тада се повећавају шансе да нађе посао на слободи и не постане повратник. И овде важи правило да је „боље гладног човека научити да пеца, него му дати рибу“.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду,

председник Удружења правника Србије