Сноуден је херој, историја није Дизниленд

Карлове Вари- Редитељ, сценариста и продуцент Оливер Стоун, власник три Оскара, две ратне медаље „Бронзане звезде” и „Пурпурног срца” и великог броја вансеријских играних и документарних филмова, на 48. Карлове Вари фестивалу представио је интегрисану верзију документарног серијала (10 епизода по сат времена) „Неиспричана историја Сједињених држава” и оригиналну, редитељску верзију филма „Александар Велики” (три и по сата), а фестивал му се синоћ одужио уручењем Кристалног глобуса за изузетан допринос светској кинематографији.

Поновни сусрет са Оливером Стоуном прилика је за сазнавање његових ставова, не само о серији која је уздрмала Америку и истоименој књизи на 750 страница која се шири по полицама књижара у САД, коју је објавио заједно са историчарем Питером Кузником (коаутором филма), већ и о актуелним догађајима везаним за „амерички програм о надзору” који је свету недавно открио Едвард Сноуден...

Мотиви историчара Питера Кузника су јасни, а који су Ваши мотиви били да снимите овакав документарни серијал?

Документарни филм је одличан начин да се ослободите неких фрустрација. Историја САД коју сам учио као млад била је окренута наглавачке и у њој је Америка увек представљана као добри каубој који увек ради праву ствар. Не говори се о америчкој империји која се током 20. века ширила и још се шири и не говори се о томе да и она једног дана може отићи на сметлиште историје попут римске, отоманске, аустроугарске или британске империје. Зашто би ми били изузетак? Америчка нација треба да зна истину о историји сопствене империје и све опасности империјализам доноси.

Захваљујући Сноудену Американци данас више знају о својој империји?

Плакат серије „Неиспричана историја Сједињених држава”

За мене, Сноуден је херој, јер смо захваљујући њему открили тајне које се тичу свих нас, тајне снимке које се јављају од 2003. године. Треба размотрити све штасу прислушкивањем и интернет шпијунирањем откриле тајне службе, како би се зауставило присуство Великог брата. Европа и друге земље, не чине ништа да помогну Сноудену из страха од САД. Не усуђују се да заузму став који је у супротности са америчким интересима.То су звуци америчких сателита широм света.

Разочарани сте реакцијама Обаме?

Разочаран сам Обамом. Гласао сам за њега, а сада га презирем јер је део америчке империје. Мислио сам да је заиста хтео да донесе неки вид рузвелтовских реформи у систему, али није могао, није имао храбрости. Он није донео промене, већ је само наставио истоветан вид шпијунирања света који је започео Буш млађи. Ово је заправо четврти Бушов мандат. Уместо бриге о озбиљним проблемима, о економији, Обама се брине шта ће Сноуден рећи, а не говори о скандалу прислушкивања и успостављању преседана који никада неће нестати, већ ће Велики брат трајати. Срамота!

Са Бушом млађим сте ишли у школу?

Не сећам га се из тог периода, брзо сам напустио Јејл, јер се нисам добро осећао у окружењу „дечака из добрих породица” који су се мотали около са веома лошим оценама, а један од њих је чак постао председник. О томе сам и снимио филм „W”.

Зашто сте тада добровољно отишли у Вијетнам?

Моји родитељи су се развели док сам био дете и стало сам због тога био у потрази за породицом, излазом, смислом живота. Мој отац је био бесан због напуштања факултета који је дебело за мене платио, а ја сам испао незахвалан и то ми је пребацивао. Данас га разумем, али тада сам био страшно дивље и љуто дете. Мислио сам да ћу одласком у вијетнамски рат учинити праву ствар.

Имате две ратне ране, трајне последице и два ордена?

Имао сам среће, јер сам извукао живу главу. Чињеница да сам отишао у рат и преживео га, променила је мој живот, донела нови смисао и енергију. По повратку сам одлучио да одем у Њујорк и упишем филмску школу иако сам био много старији од осталих студената са класе.

Класе Мартина Скорсезеа?

Да, он је био мој професор иако није много старији од мене. Марти је тада био исти као данас, иста страшна енергија. Мој почетак је био веома спор, требало ми је дуго времена да се покренем. Још увек сам савладавао писање сценарија, док су остали студенти већ себе видели као нове Годаре. Написао сам 11 сценарија за друге редитеље, а као сценариста сам прошао незапажено. А онда се догодила 1978. и мој први успех. Оскар за сценарио филма „Поноћни експрес”. Важан помак после седам година вегетирања.

Да ли је тада Ваш отац, брокер Волстрита, престао да буде љут на Вас?

Мрзим Волстрит, али сам увек волео свог оца! После првог Оскара смо се помирили и он ми је рекао „дете, видим да и у овом послу има неког новца”. А ја сам ипак снимио филм „Волстрит” и дао га оцу да га види! Нажалост преминуо је пре него што сам 2010. снимио наставак „Волстрита” и тотално раскринкао похлепу...

Сада када постоји и књига „Неиспричана историја Сједињених држава” постоји ли шанса да она постане редовно школско штиво у САД?

Надам се. Радимо на томе. Књига се налази на полицама књижара широм Америке. Пре доласка у Карлове Вари био сам на конвенцији књижара у Чикагу. Од 15 хиљада учесника, чак две хиљаде се појавило на разговору са Кузником и са мном. Књижари и библиотекари су веома паметни људи, веома скромни људи и одушевљени су да нашу књигу имају на својим полицама...