Прихватамо критику

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Серж Брамерц, главни тужилац Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, боравио је прошлог месеца у Вашингтону, где је на трибини правне школе Универзитета „Џорџтаун” говорио о свом послу и међународној правди. У потоњем разговору са дописником „Политике”, прихватио је да шире објасни дводеценијска постигнућа, проблеме и контроверзе такозване хашке правде из угла улоге коју је он имао у њој.

Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију преостале су још две године рада. Како би сте ви сумирали његова постигнућа?

Очигледно је да је трибунал савладао многе препреке током 20 година свог рада. Једно од најзначајнијих достигнућа је чињеница да су сви, укупно 161 оптужени, приведени правди. Многи од њих били су високо позиционирани политичари и војна лица. Да није било трибунала, многа од тих кључних војних и политичких лица не би била процесуирана, а за многе жртве не би било правде.

Такође смо дали значајан допринос развоју међународног кривичног права. Предмети који се воде пред трибуналом успоставили су важне преседане када се ради о повезивању злочина почињених на терену с оптуженим на високим положајима путем доктрина као што су одговорност за удружени злочиначки подухват и командна одговорност. Такође смо разрадили и развили закон који се односи на сексуалне злочине. Једнако је важно то што дајемо подршку истрагама за ратне злочине које се воде на националном нивоу у бившој Југославији.

Имамо збирку доказа, која се састоји од 9.000.000 страна докумената, а национални тужиоци за своје предмете сваке године траже приступ хиљадама страна. Увели смо и друге мере повећања капацитета како бисмо помогли локалним властима у кривичном гоњењу стотина нерешених случајева ратних злочина. Веома смо свесни да ће успех трибунала на крају бити одређен успехом националних стратегија за ратне злочине у бившој Југославији.

Зашто је било потребно толико много времена да се пресуди некима од главних оптужених за ратне злочине и злочине против човечности у бившој Југославији?

Постоји много разлога зашто ће бити потребно више од 20 година да се главни актери сукоба у бившој Југославији процесуирају за злочине који им се приписују. Наравно да је један од главних разлога то што је дуго било потребно да се многе од највиших личности ухапсе и пребаце у надлежност трибунала. Два најпознатија примера су политички вођа босанских Срба Радован Караџић и војни вођа босанских Срба Ратко Младић, који су ухапшени тек 2008. и 2009. године, након што су годинама били у бекству.

Током првих година рада трибунала било је и многих других препрека које је требало савладати, зато што је сарадња трибунала и кључних актера у бившој Југославији била веома ограничена. То је значило да је трибуналу било тешко да добије приступ месту злочина, сведоцима и другим доказима. Такође, предмети који су произашли из сукоба у бившој Југославији су углавном веома велики и комплексни. Било је потребно много година истраге и анализе да се развије једно софистицирано разумевање о томе како су војне, полицијске и друге структуре функционисале за време сукоба, како бисмо могли да повежемо злочине почињене на терену с високим војним и политичким личностима које често нису биле присутне на месту злочина.

Гледајући из ове перспективе, у којим случајевима сте могли да свој посао урадите боље?

Имамо много среће што имамо висококвалификовано и искусно особље које је обезбедило да можемо да радимо с огромном количином доказа и предочимо своје доказе најбоље што можемо. Али, увек може боље. Поменуо бих две ствари у погледу којих бисмо данас вероватно одлучили да урадимо другачије. Једно је равнотежа која треба да се успостави у позивању оптужених на одговорност за почињене злочине и обезбеђивању да нам предмети буду усредсређени и да не трају предуго.

То се посебно односи на предмет „Слободан Милошевић“, у ком је, као што знамо, Милошевић умро на пола суђења које је трајало више година. Касније смо се у раду трибунала концентрисали на то да обезбедимо да нам предмети буду бржи и усредсређенији, али да се у исто време оптужени ипак суоче с оптужбама које у разумној мери одражавају наводе о криминалном понашању.

Такође, гледано из ове перспективе, био нам је потребан софистициранији и ефикаснији систем за управљање доказима. Године 1994, када је тужилаштво кренуло са радом, нико није очекивао да ћемо на крају да прикупимо тако обимну документацију, а наши информатички системи нису били створени за то. Због тога данас претрага наше збирке доказа може да буде дуготрајна и неспретна, поготово када се ради о великим предметима који се односе на вође и покривају догађаје који су се догодили током много година и на великим географским подручјима бивше Југославије.

Многи у Србији трибунал доживљавају као „антисрпску” институцију или у најмању руку ненаклоњену Србима. Шта ви мислите о томе?

Ми смо међународни тужиоци и можемо се руководити само доказима који су нам на располагању. Наше истраге и оптужнице одражавају доказе који су нам на располагању, а не држављанство или националну припадност оптуженог. Током година смо процесуирали починиоце злочина на свим странама сукоба у бившој Југославији, што показује да су злочине починиле све стране.

Део мисије трибунала био је да допринесе помирењу између заједница и народа у бившој Југославији. Како оцењујете успех у том погледу?

То је питање које се често поставља и то из разумљивих разлога. Када је Савет безбедности основао трибунал, било је амбициозно и иновативно мислити да институција која се бави кривичним правом може довести до помирења. Али, наравно, видели смо да су неки аспекти рада трибунала веома важни за постављање темеља за помирење. На пример, створили смо важан регистар догађаја и злочина за будуће генерације, што ће ограничити нагињање неких актера у региону према ревизионизму. Још један пример је да као део напора који се улажу за изградњу националних капацитета имамо програм путем којег доводимо тужиоце из Србије, Хрватске и БиХ да заједно раде у нашој канцеларији, што промовише добре радне односе између те три земље.

Али, ако желимо да будемо реални, морамо да прихватимо да сам рад трибунала не може довести до помирења. Реалност је да је ситуација у бившој Југославији и даље крхка. Чак и када су злочини доказани пресудама трибунала, неки људи у локалним заједницама величају ратне злочинце и негирају да су почињени тешки злочини, као што је геноцид у Сребреници. То ме је навело да поверујем да кривично гоњење и позивање на одговорност за злочине представљају само почетну тачку. Помирење на крају мора да дође из заједница на које се то односи.

У недавном обелодањеном поверљивом писму којим је дански судија у трибуналу критиковао је одлуке о ослобађању, првобитно на високе казне осуђених, бивших високих официра из бивше Југославије. Како ви видите тај чин судије Фредерика Хархофа?

Као што сам недавно рекао у изјави коју сам дао након објављивања писма судије Хархофа, не желим да улазим у дебату поводом тог писма – мислим да то није прикладно и да не помаже с обзиром на моју функцију тужиоца трибунала. Али, желео бих да се догађаји прошлих недеља искористе као прилика да размислимо о свом раду и да прихватимо легитимну критику.

Као сви они који подржавају међународну правду, желео бих да трибунал остави најјаче могуће наслеђе и да омогући максималну правду за жртве злочина. Зато ћемо ми у тужилаштву трибунала енергично наступати и радити унутар правног оквира који нам је на располагању како бисмо остварили резултат који је, по нашем мишљењу, праведан и успоставити преседане за које мислимо да су утемељени у закону и да ће најбоље служити међународној правди у будућности.

Како је могуће да упркос мноштву доказа да су злочини почињени, њихове пресуде буду преиначене од стране жалбеног већа. Да ли су ова контроверзна ослобођења резултат пропуста тужилаштва?

Никада не бисмо рекли да тужилаштво не подлеже критици. Међутим, у основи мислим да пропусти од стране тужилаштва нису то што представља главно објашњење за ослобађајуће пресуде. Треба само да погледате супротна мишљења у свакој од тих пресуда па да видите да се та питања много више односе на разилажења у погледу тога како судије анализирају доказе, извлаче закључке и примењују право.

Без обзира на то што сам рекао, очигледно је да као једна од страна у поступку морамо да прихватимо пресуде које су донесене следом прописаног правног поступка пред трибуналом. Ни у предмету „Готовина и Маркач“, ни у предмету „Перишић“, није спорно да су злочини почињени, а они који су жртве тих злочина осећају да њихове патње нису признате. Мислим да сви ми можемо разумети њихово незадовољство. У оба предмета тужилаштво је предочило снажне доказе. Објаснили смо већима зашто сматрамо да су докази били довољни да се осуде задрже. Међутим, већина у већима је имала другачије мишљење на основу своје оцене доказа и своје интерпретације и примене услова за злочине за које се терете оптужени.

Тренутно разматрамо које су нам опције за ревизију жалбене пресуде у предмету „Готовина и Маркач“. Што се тиче предмета „Перишић“, резултат је мање ствар довољних доказа а више питање правног принципа који се примењује за помагање и подржавање. Мислимо да је жалбено веће критеријуму за помагање и подржавање додало елемент „конкретне усмерености” за шта нема основа у међународном обичајном праву, што је супротно ранијој пракси жалбеног већа, чему недостаје кохерентност правне доктрине и што поткопава поштовање међународног хуманитарног права. У складу с тим, у жалби у предмету „Шаиновић и други“ и у предмету „Ђорђевић“ смо изнели аргументе да постоје уверљиви разлози да се одступи од жалбене пресуде у предмету „Перишић“.

Недавно сте изјавили да суђење Војиславу Шешељу није пример како се води један процес у Хагу. Део кривице сноси и оптужени, али зар није било довољно времена да се ток тог процеса исправи?

Да, много пута сам рекао да, с обзиром на велика кашњења у предмету „Шешељ“, то није модел који би међународно правосуђе требало да следи. То што је Шешељ одлучио да се сам брани продужило је поступак и довело до тога да се расправљало о многим питањима, као што је језик на којем му документи могу бити уручени и формат његових поднесака пред трибуналом.

Уопште, желим да нагласим да је Шешељ проузроковао многа одуговлачења својим понашањем, укључујући штрајк глађу и одбијање да поступа по налозима трибунала. Додатно време је узела истрага у вези с кршењем судских налога о заштитним мерама за сведоке, зашта је три пута осуђен за непоштовање суда.

Ипак, ако се ова комбинација фактора буде поново појавила у неком другом предмету пред међународним судом или трибуналом, надам се да ће систем бити боље опремљен да убрза поступак.

На крају, како ви видите будућност међународне правде?

Ad hoc трибунали ће ускоро бити затворени, а стални Међународни кривични суд ће остати једини међународни суд. Није реално мислити да је међународни суд потпуно решење. Међународни суд је тело које се заснива на споразуму и све док тај споразум не буде ратификован у целом свету, знатно је ограничен у погледу јурсдикције. Такође, пред судом може да се води ограничен број предмета, а суд има и ограничен буџет.

Једна од последица по будућност може да буде „спуштање правосуђа на национални ниво”, што би довело до смањења броја правосудних институција на међународном нивоу, када се узму у обзир претходне две деценије. Међународна заједница мораће да обезбеди више ресурса за изградњу капацитета и подржавање националних правосудних власти као допуне међународном правосуђу.

У будућности ћемо морати да размотримо низ опција за транзициону правду, што укључује рад на откривању чињеница, давање техничке помоћи земљи на коју се то односи, успостављање хибридних националних или међународних структура или прослеђивање предмета Међународном кривичном суду. Биће нам потребно да креативно размишљамо и да и даље радимо на развијању међународног правосудног система како би он прерастао у нешто што ће да буде ефикасно и одрживо у будућности.

Милан Мишић