Грлице под соколовим перјем

На препоруку гувернера Задра, у Црну Гору су пристигле „три богате Инглезице које су у мушким хаљинама по свим знатнијим аустријским мјестима путовале и ђе год су што значајно виђеле, снимале су с лаписом на карти”, сведочи Вук Врчевић, сакупљач народних песама и сарадник Вука Стефановића Караџића. (Од лаписа или лазурног камена добија се природна плава боја ултрамарин.)

Црногорски поглавар помислио је у први мах да су то тројица младића, па им је касније, на ручку, у шали добацио на француском: „Ово је први пут у мом животу да сам имао част ручати с три грлице под соколовим перјем”.

Поменуту догодовштину преузели смо из „Енциклопедије Његош”, од око 600 страница, која је се појавила на самом истеку прошле и уочи године када се навршавају два столећа од рођења писца „Горског вијенца”, „Луче микрокозма”, „Лажног цара Шћепана Малог” и других знаменитих дела.

Друго издање, малтене двоструко тање (и краће), остало је готово непримећено у јавности, а да није забрањено, што се не може лако објаснити. Шта је то згрешио (ако јесте) овај песник, филозоф, владика и владар, кога пореде с Дантеом Алигијеријем, Вилијамом Шекспиром и Јоханом Волфгангом Гетеом?

Ниједном великану српског рода није указана таква почаст као Петру Другом Петровићу. Можда сличан подухват не постоји нигде у свету или је редак толико да је само у спознаји најупућенијих издавача. Прво издање укоричено је у Војној штампарији на дан НАТО бомбардовања Београда 1999, с ознаком подгоричког ЦИД-а.

Да ли је тако избегло злехуду судбину нацистичког уништења Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу 1941?

Велики труд од непуне деценије напослетку је уродио плодом. Седам година доцније, јединствено дело преведено је на енглески, на више од 500 страница, и одаслато у иностранство.

Књижевни славолук Петру Петровићу Његошу уздиже се на два стуба, две личности: проф. др Слободану Томовићу, филозофу и песнику, најврснијем његошологу, и пословном човеку Тому Симоновићу, правнику по образовању и оснивачу компаније „Питура”, који су почетком деведесетих у Подгорици утемељили „Фондацију Његош”.

Први је окупио изванредне зналце (Радован Лалић, Јефто Миловић, Ратко Ђуровић, Бојка Ђукановић, Жарко Шћепановић и друге) да, сваки из угла поједине земље (Србија, Русија, Италија, Енглеска, Француска, Аустрија и Турска), осветле интелектуална прожимања славног списатеља и мислиоца с њиховим виђенијим појединцима тог времена. Други је новчано потпомогао прво издање (око 1.100 страница) и сам објавио следећа два – енглеско и скраћено српско.

Најзахтевнији и најобимнији задатак тумачења свих важнијих списа преузео је на себе главни уредник Слободан Томовић, потрудивши се да стваралаштво Петра Другог Петровића, рођеног као Радивоје, Раде, у Његушима надомак Цетиња, 1. новембра 1813. (преминуо 19. октобра 1851), буде вредновано и у поетском и у филозофском духу. У потоњем се на уму имала „филозофија као строга наука” (Едмунд Хусерл).

Многострана и многостранична књига поткрепљена је обиљем корисних препорука за читање и разумевање, а најзначајнији је подужи појмовник који је сачинио првопотписани приређивач. Не само што је свеобухватна, она је – према речима Томе Симоновића – у подједнакој мери сведочанство „да је и Његош био жива енциклопедија, по свестраности образовања, знања и сазнања”.

Енциклопедија у енциклопедији, иако није у изворном значењу (старогрчки појам из петог века пре нове ере, који се сковао Хипија из Елиса, означава свеобухватно образовање).

Религиозно-филозофски спев „Луча микрокозма” проф. др Слободан Томовић сврстава у највише духовне творевине јер је надахнут најбољом књижевношћу, филозофијом, митологијом и природнонаучним сазнањима свог времена. Нису изостали, сазнајемо, утицаји Хомера, Софокла, Лесинга, Милтона, Гетеа, Ламартина и других, а ни непролазне „Библије”.

Српски језик данас је поново у жижи расправе, а општеприхваћено је становиште да је Петар Други Петровић својим књижевним језиком значио велику подршку Вуку Стефановићу Караџићу.

Недовољно се зна и да је на Вуковог следбеника Ђуру Даничића умногоме упливисао сам Његош: од 206 напомена у „Граматици”, његових је 45!

Завршимо као што смо започели: првим званичним сусретом с Енглезима, када су, као савезници Руса, послали флоту против Наполеона у Боку Которску (1812–1813). Тада се шеснаестогодишњи Његош, стасит, наочит и начитан младић, упознао с богатим енглеским путником који је хтео да га поведе у Енглеску на школовање.

Али митрополит и владар Петар Први Петровић, у народу слављен као Св. Петар Цетињски, то није дозволио.