Кратка историја неуспелог убеђивања

Вашингтон – Ми смо покушали, али нас нису послушали, најкраће је објашњење које је у прошли четвртак циркулисало у Вашингтону, као алиби зашто велика сила није утицала на то да се политичка драма код важног савезника расплете по америчке интересе повољније.

Да ли је преврат у Каиру за Америку неповољан? И да ли је то уопште битно јер је свакако много важније колико ће он доброг или лошег донети Египћанима. Али, ако се највећа сила показала немоћном, онда је то свакако вест која заслужује пажњу.

Пажња није изостала, али колико и америчкој неодлучности ком ће се царству приволети – да ли легално изабраном председнику који је само за годину дана потрошио сав демократски кредит који је имао, или милионима Египћана који су тражили његову смену, односно војном врху који је испунио оно што су тражиле незадовољне масе – толико и неспремности Вашингтона да се изјасни шта се у ствари догодило.

Да ли је ли то био војни удар или просто смена непопуларне власти изнуђена „догађањем народа” – на улицама је у једном моменту било чак 14 милиона људи – тамо по други пут у размаку од две и по године.

И како уопште смењивати власт која је прво на демократским изборима добила већину и мандат да влада четири или пет година – већ после годину дана. Да ли је Мурси имао чаробни штапић да тешку ситуацију коју је наследио промени онолико брзо колико су његови суграђани мислили да треба, али га просто није употребио?

Наравно да није, магичних решења у политици нема. Али колико и резултати, важан је утисак да се чини све да до промена дође јер и утисак је политичка чињеница.

Мурси јесте за годину дана променио много тога у Египту, али то што је урадио није било оно због чега је изабран. Халапљивост Муслиманске браће из чијих редова је потекао, донедавно илегалне организације, на власт и грабеж за њом ионако тешку ситуацију су само погоршали.

Можда би то некако и прошло да резултат није био да је у Египту све пошло низбрдо управо онда када је његових 84 милиона становника очекивало да се нешто побољша. Оно што се није баш добро видело споља, било је и те како очигледно изнутра: да је криза много дубља од политичког хаоса на површини.

Некад полицијска држава, Египат је постао земља безакоња. Званичне статистике владе показују пораст убистава за 300 одсто, док је број оружаних пљачки порастао за 12 пута. А безбедност грађана је, зна се, једна од основних функција сваке државе. Колико је, уосталом, баш протеклих дана на Тргу Тахрир силовано жена...

Од пада Мубарака драстично су опали државни приходи, а у очекивању расплета ситуације пресушиле су домаће и стране инвестиције.

Трошкови државе су порасли. Мурсијева влада је испунила обећање да ће повећати плате државним службеницима, али то не би било толико страшно да није продубљена она главна рупа у државној каси: субвенције за гориво и храну које су део система. Чак 16 милијарди долара за енергенте и 4 милијарде за храну.

У таквој ситуацији, државне резерве трошене су навелико: с 32 милијарде долара пре устанка који је отерао Мубарака на 16 милијарди у прошлог маја. И то је нешто што не може лако, а можда уопште, да се промени јер Египат, упркос свом пространству, нема довољно обрадиве земље да се прехрани, па много жита мора да увози.

Туризам, значајан коректив спољнотрговинског биланса, такође је на низбрдици и питање када ће се страни гости поново охрабрити да попуне многобројне луксузне хотеле на плажама Црвеног мора.

Ако је дакле Мухамед Мурси са својим изабраницима на министарским местима био неспособан да се с тим проблемима ухвати, и ако је то постало очигледно већ после само годину дана, да ли су нова грађанска побуна и војни пуч били једино решење?

Амерички савет, који је у Каиру пренела амбасадорка Ен Петерсен, био је да се на улици не може постићи политички резултат бољи од оног на изборима. У краткој историји неуспелог убеђивања занимљива је и епизода у којој је шеф америчке дипломатије Џон Кери (у уторак) телефоном позвао свог египатског колегу Мохамеда Камела Амра и разговор, како је, позивајући се на своје извор, изнео „Волстрит џорнал”, почео питањем да ли је он још министар иностраних послова.

Питање је било разложно јер је Амр неколико сати пре тога поднео оставку, али је пристао да настави да обавља дужност.

Кад је то појашњено, Кери је пренео следећу поруку: председник Мурси треба да повуче неке драматичне потезе: да прихвати одржавање нових председничких избора, најави праву коалициону владу и новог премијера, како би спустио тензије и спречио најављени војни удар.

Мурси је међутим све то одбио, а египатски генерали су онда показали да њихов ултиматум није блеф.

Пре тога је додуше изгледало да Вашингтон с Мурсијем може да нађе заједнички језик и осмисли нови модел америчког ангажмана у исламском свету. Обама је наводно био охрабрен прошлог новембра када је египатски председник помогао да се смири ситуација у Гази, на чему му је захвалио телефонским позивом, а било је наговештаја и да ће бити добар партнер и у борби против тероризма.

Али кад је Мурси почео да издаје уредбе којима се смањује надзор над председничком влашћу, ствари су почеле да миришу на лоше. Обама му је 6. децембра поново телефонирао, овога пута са сугестијама да САД свакако поштују његову изборну победу (52 одсто гласова у јуну прошле године, више него што ће Обама добити пола године касније) али да је „уметност политике да се нешто да и противницима”. Одговор је опет био да је „компромис исто што и предаја”.

Све ово је остало у оквирима тихе дипломатије: утисак у јавности је био да Бела кућа подржава Мурсија исто као што је пре њега чувала леђа Мубараку.

Оно што се види на површини не мора међутим да буде и оно што се стварно збива, при чему је највећа дилема она с почетка овог текста: да ли је војни пуч, ма колико био „мек” (на чело земље није дошла хунта), исход који је неповољан за Америку?

Јер преврат и свргавање с власти Муслиманске браће, претходника онога што се данас назива политички ислам, призива оно што се 1992. догодило у Алжиру, где је Фронт исламског спаса био пред историјском изборном победом, али је интервенисала алжирска армија и поништила резултате, наводно на миг САД. Египатски муслимани су протеклих дана подсећали на тај „амерички вето”, наводну доктрину да Запад не дозвољава да исламисти дођу на власт ни на демократским изборима.

Расплет или, с обзиром на ситуацију на улицама Каира, почетак новог заплета, потврдио је неколико ствари: Прво, да није лако постати демократија после тродеценијске диктатуре.

Друго, у Египту, у коме живи једна четвртина свих Арапа, изгледа да се лакше подноси политичка него верска диктатура.

Треће, опасно је у политици подићи велика очекивања, а произвести само разочарења. Не обећавај оно што не можеш да испуниш, рачун за то стиже раније или касније.

Лекција је и да власт не може сама себи да буде циљ. А ако је тешко, то не треба сакривати – биће још теже. Најзад, оно што у једном моменту изгледа као велика победа, може да буде и тежак пораз.