Штрајк у време плаже

Од нашег специјалног извештача

Лисабон – Први генерални штрајк усред лета је успео, рекли су поносно синдикалисти. Странцу у Лисабону ништа није говорило да су људи незадовољни, да је у току било какав протест, а камоли генерални штрајк. Градски аутобуси нису радили, метро јако проређено, али трамваји клопарају узбрдо и низбрдо по уским коловозима, по истом оном реду вожње који је успостављен још пре сто година.

Неколико километара даље од лисабонског центра, тамо где се широки плави Тежо улива у океан и на самој ивици европског копна, пешчане плаже су препуне. Људи су дошли колима, збијени као сардине. Праћакају се у таласастом плићаку, али „штрајкују” кад треба да уроне у ледени Атлантик.

Удовица Жозеа Сарамага, јединог Нобеловог лауреата за књижевност на португалском језику, Пилар дел Рио, покушала је дан касније да ми објасни зашто је у време генералног штрајка, све изгледало као да је нормалан летњи дан.

„Португалци су цивилизовани, мирни људи. Они са пуно поштовања траже од владе да промени политику или да оде, а ако све то не буде ишло мирним путем, увек има времена за револуцију”, каже директорка фондације Сарамаго смештеној у кући старој четири века, испред које је под хладом маслине закопан пепео португалског писца.

Пилар дел Рио је била у праву. Није прошло ни три дана од штрајка, а цела Европа је почела да се тресе због политичке кризе у Португалији.

Министар финансија и министар спољних послова поднели су оставку, због неслагања са политиком ригорозне штедње. Влада се заљуљала у најпослушнијој чланици ЕУ, која примерно, без масовног насиља спроводи горке рецепте штедње прописане у Бриселу и Берлину.

Црнокоса Лус Марија, после четрнаест година у Португалу, спрема се да се са породицом врати у родни Еквадор. Жао јој је због дванаестогодишње кћерке која је рођена у Лисабону и осећа се као Португалка.

Лус Марију срећемо за једним од њених три радних места – за тезгом на Пијаци лопова где за мале паре продаје рукотворине из Латинске Америке и тунике из Индије. Ово је иначе чувена лисабонска бувља пијаца на којој се може наћи, као и на пијацама у другим градовима света, све и свашта – стари грамофони, нови дискови, тањири, керамичке плочице, блузе, шешири.

„У Еквадору је сада добро, као што је било у Португалији када смо ми дошли. А са португалским резиденцијалном картом, верујем да ћемо лакше прећи у Бразил где има посла и добро се зарађује”, каже Лус Марија.

Уз Латиноамериканце који се масовно враћају кућама у тренутно просперитетнији Нови свет, у емиграцију одлазе и Португалци.

За последње две године из земље је у потрази за послом отишло 200.000 људи махом младих стручњака који су због истог језичког подручја добро дошли у Бразилу, на пример. Према подацима централне португалске банке дознаке из иностранства повећале су се у 2012. у односу на претходну за десет одсто, и достигле 2 и по милијарде евра.

Али у исто време они који су стекли богатство у некадашњем Трећем свету, Анголи и Бразилу, воле да купе луксузне некретнине у Лисабону и његовој околини.

„Овде је сигурније, нема насиља, закони се не мењају свако мало, а станови и куће су много јефтинији него у Бразилу”, каже Силвија Каетано, власница две велике фабрике лампи у Бразилији и Лисабону.

Све је некако обрнуто него што је то историја зацртала. Спектакуларну панораму португалске престонице краси и велика силуета Исуса Христа, иста као она која стоји на брду Корковадо у Рио де Жанеиру, само знатно мања. Ту је и мост који је подигнут по угледу на Голден бриџ у Сан Франсиску са својим препознатљивим луковима.

Некада су се одавде са ушћа Тежа у Атлантик морепловци отискивали у освајање непознатог света. Сада су некадашње колоније престигле свог колонизатора.

Ипак, лепо је живети у Лисабону. На улицама под ведрим небом пеку се лисабонске рибице. Сардина је већ десетак година заштитни знак Португалије. Уз њу се пије пиво и бразилски коктел од лимуна, шећера и ракије од шећерне трске и слуша фадо или самба свеједно.

Када је Бразил у финалу Купа федерације дао го (први, други и трећи) против Шпаније, Лисабоном се проломило громогласно одушевљење. Стекао се утисак да сте усред Рија, на Маракани, где се и играла ова утакмица.