Велики брат

Недавно је један београдски дневни лист објавио анкету „Левада центра”. У фокусу истраживања московске невладине организације за испитивање јавног мњења била је тема које народе Руси највише и најмање воле. Резултати у којима нема ни помена о Србима могли су само да запрепасте све оне који су у сличним овдашњим анкетама гласали да речена нација фигурира при врху нама најблискијих, или на самом врху таквих разврставања, као и све оне који деле сродан поглед на свет.

Истраживање „Левада центра” требало je да нас занима због овдашњих реакција које је изазвало, бар колико због самих резултата, и утолико што изливи српскогa безусловног русофилства имају и официјелну тежину. Садашњи је председник државе, истина пре но што је раскинуо са сопственом политичком прошлошћу, јавно испољио жал што Србија није једна од руских губернија. Да и не помињемо извесне ововековне економске аранжмане са Москвом који по нас и нису најповољнији.

Дакле, у интернет-коментарима читалаца разних медија који су пренели дотично истраживање било је доста разумевања за нашег „великог брата” или чак тумачења по којима је у питању лаж или комунистичка пропаганда. Сам београдски лист који је пренео истраживање „Левада центра” овако је коментарисао: „Сада нам остаје да се тешимо да имамо дугу традицију добрих односа”, тешиле су се дневне новине заборављајући поједине догађаје који говоре другачије.

До појаве Вука Караџића, Срби су званично користили рускословенски и, у бољем случају, славеносербски језик. Онда су се преко лингвисте из Тршића који је уз помоћ званичног бечког цензора Јернеја Копитара своје најзначајније приручнике о новом, неруском, народном језику штампао у Бечу, и преко Милоша Обреновића – дакле, културно, економски и спољнополитички – окренули Аустрији. (Друга је ствар што се тај нови пријатељски савез окончао убиством престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву.) Ако не рачунамо тлапње из деведесетих о савезу СР Југославије, Русије и Белорусије, последња шанса за добровољну самогубернизацију пропуштена је знаменитим догађајима из 1948. године.

С друге стране, резултатеистраживања „Левада центра” можемо узети и као парадигматичне, иако су помало неочекивани. Када се данас у некој уређеној држави спроведе слично испитивање јавног мњења, оно делује као мека пародија топ-листа односно поп-дискурса, а кад је то случај у некој од земаља које сунедавно учествовалеу рату, цела ствар по правилу унапред мирише на опасан етноцентризам. Међутим, премарезултатима „Левада центра”, испитивани Руси су показали приличну реалполитичност. По њима, иста вера не мора да значи блискост, судећи по томе што су им међу десет омиљених народа само четири већински православна (Белоруси, Јермени, Бугари, Украјинци). У најмилије мање сврставају житеље суседских (Белорусија, Казахстан, Украјина) него заиста значајнедржаве (Кина, Немачка, Индија, Француска, Италија).

Кад се у светлу тако реалполитичних резултата истраживања осмотре овдашње анкете по којима су омиљени народи Руси, Црногорци и Македонци, мојој незнатности се намеће питање зашто таква љубав према пре свега православним популусима и, нешто мање, суседима, не изнедри на пример наклоност „љубавној” алијанси српског и румунског народа. Она би била примеренија и истинској величини наше државе, и њеном геополитичком положају, и категорији билатералних повести лишених конфликата него што је то склоност Русији. Можда је тако стога што Румунија ипак нема жељени габарит? Па да, обожавајући Русију ми не преферирамо суседску већ заиста значајну државу.

Значи да Срби можда и нису толико политички наивни како на први поглед може да делује. Као што се види, Руси још мање.