Звиждачка подршка Сноудену

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Едвард Сноуден је сишао са насловних страна овдашњих новина, и престао да буде тема коју је изношењем тајни НСА покренуо: да је Америка постала истинска држава „Великог брата”, увођењем система готово тоталне присмотре грађана под изговором националне безбедности.

Док чека на азил, са највишег места, из Беле куће, лично председник барак Обама је поручио да он није толико важан да би се око његовог изручења погађао са колегама из Русије и Кине. Али случај скретања авиона са боливијским председником због сумње да је у њему амерички бегунац, потврдио је да баш није тако.

То је потврдио и потпредседник Џо Бајден, који се латио телефона да о Сноудену разговора са председником Еквадора Рафаелом Корејом, после чега је овај објаснио да је издавање еквадорских путних докумената који су оптуженом Американцу омогућили да напусти Хонгконг – била грешка. САД свакако чине све што могу да га се докопају, а у међувремену је успела и операција убеђивања јавности да он није „звиждач”, неко ко у име општег добра и права јавности обелодањује нечасне послове државе, него обичан издајник који је земљи нанео велику штету.

Ово су прихватили и многи медији, сматрајући да је уместо „кукавичког” бекства и тражења азила у недемократским режимима (Кина, Русија, Еквадор, Венецуела...), требало да остане овде и одбрани се у америчком систему правде.

Подршку је међутим добио са (не)очекиване стране. Од Данијела Елсберга, човека који је 1971. јавности омогућио увид у наличје Вијетнамског рата, доставивши одабраним редакцијама „Папире Пентагона”, супертајну анализу ратних збивања, да би због тога био оптужен за шпијунажу и заверу против државе од чега се две године потом успешно пред судом одбранио.

У ауторском тексту који је јуче објавио „Вашингтон пост”, Елсберг тврди да је Сноуден с разлогом побегао из Америке – јер је она данас другачија од оне у којој је он у сличним околностима пре 42 године остао.

Пошто је „Папире Пентагона” прво дао „Њујорк тајмсу”, а потом и „Вашингтон посту”, и кад су власти испословале привремену забрану њиховог објављивања, а за његово хапшење издале потерницу, Елсберг је 13 дана такође био „бегунац од правде”. Али кад је по америчку војску компромитујуће документе послао на адресе још 17 редакција, предао се, да би онда уз кауцију и личну гаранцију био пуштен да се брани са слободе.

Оптужница против њега је била тешка (23 тачке) и претило му је чак 115 година затвора. Упркос томе, чекајући суђење, пуне две године је могао да говори за медије, држи предавања, учествује на митинзима и буде у улози живог симбола антиратног покрета који је тих година потресао Америку.

„Помагање да се рат оконча била је моја главна преокупација, а пошто томе не бих могао да допринесем из иностранства, напуштање земље никад није било у мојој глави.”

Износећи ово, Елсберг међутим пише да „нема шанси” да се његово искуство понови у данашњим околностима, а поготово да исход судског процеса буде пресуда да су методе Беле куће против оптуженог биле незаконите. Јер, оцењује славни „звиждач” – оно што је сасвим очигледно било нелегално у Никсоново време, данас је сасвим легално.

Елсберг се нада да ће Сноуденова открића бити подстрек за настајање неког покрета „за спас наше демократије”, али истовремено сматра да он не може да буде део тог покрета док је у иностранству. Са друге стране, ако би се вратио, или да је остао у земљи, изгледи да се брани са слободе били би равни нули. Био би, каже, затворен и изопштен као Бредли Менинг (момак који је за „Викиликс” доставио поверљиве архиве Пентагона и Стејт департмента, да би кад је ухапшен више од 8 месеци био држан у самици, у условима који је описују као тортура).

Да су се услови за „звиждаче” променили, указује и анализа вашингтонског портала за политичке вести „Политико”, која суморно закључује да ће се обистинити највећи Сноуденов страх – да су његов чин и жртвовање узалудни.

Месец дана откако су у „Гардијану” и „Вашингтон посту” објављени детаљи програма „Призма”, о присмотри практично свих комуникација америчких грађана (и остатка света), у Вашингтону нема ни неког грађанског покрета нити законодавних иницијатива да се та пракса обустави.

Уместо да буду затечени у нечему нечасном, челници обавештајних служби, па и сам председник Обама, објаснили су да је све у реду, да је оно што се ради легално, а оно што се прислушкивањем добија важније од изгубљене приватности. Истраживања јавног мњења овде показују да против тога нема ништа против ни већина Американаца (по „Галупу”, 68 одсто).

Пролази и међународна фрка, јер је на видело изашло да уствари све земље имају неке своје „Призме”, покривене, као и овде, само танким велом легалности.

Нико се није претерано узбудио ни кад је Џејмс Клепер, шеф свих обавештајних служби, ухваћен да је лагао пред Сенатским комитетом за обавештајне послове. Накнадно се додуше извинио правдајући се да је погрешно разумео питање, па због тога дао нетачан одговор да нема присмотре грађана без појединачних судских налога.

Сноуден је несумњиво херој, али у погрешно време и на погрешном месту.