За Вашингтон пуч у Каиру није пуч

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У серији лоших вести које долазе из Египта, у Вашингтону је као трачак наде дочекана објава војног врха да ће прелазно стање после свргавања председника Мухамеда Мурсија бити скраћено, на пола године уместо првобитно најављених између 9 и 12 месеци.

То би према америчким проценама могло донекле да охлади усковитлане страсти и смири растући хаос и секташко насиље на улицама Каира. Америци би то дало и предах да редефинише своју политику и бар донекле поврати изгубљени утицај у највећој арапској земљи, кључној за стабилност Блиског истока, где су амерички интереси витални.

Тиме се објашњава и оклевање Беле куће да војни удар египатске армије окарактерише пучем. У званичним тумачењима онога што се тамо догодило представници за штампу и Беле куће и Стејт департмента посежу за вербалном акробатиком, а оклевање да се погледа у енциклопедију разумљиво је због масовних демонстрација против Мурсија, што је војсци дало алиби за ултиматум председнику, а затим за његово уклањање с власти.

За Обаминог секретара за штампу Џеја Карнија, реч је о „невероватно комплексној и тешкој ситуацији са значајним последицама”, док је његова колегиница из Стејт департмента Џен Псаки одсуство јасне позиције о смени демократски изабраног лидера оправдала тиме „да нема става према овом специфичном случају”.

Разлог за оклевање је међутим јасан: ако је то био пуч, онда САД аутоматски морају да обуставе помоћ Египту: 1,33 милијарде долара за војску и 255 милиона за цивилне сврхе, чиме би изгубиле и последњу полугу директног утицаја на тамошња збивања.

Поготово што други дају више: Катар је Мурсијевој влади пре његовог обарања ставио на располагање чак осам милијарди, док је Турска понудила кредитну линију од две милијарде.

На другој страни, две моћне државе региона, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати, држали су се по страни, што Шоди Хамид, директор у катарској филијали Брукингс института у „Волстрит џорналу” објашњава чињеницом да је „Египат део ширег хладног рата између исламистичке осовине и оне која је за стабилност, при чему улог није само египатска демократија него и однос снага на новом Блиском истоку”.

У овој игри Саудијци и шеици из Емирата војсци директно поручују да би њено држање Муслиманске браће на дистанци могло да буде великодушно награђено.

Стејт департмент је иначе саопштио да је у контакту управо са са лидерима исламиста у Каиру и да од њих тражи да се поново укључе у политички процес, упркос ономе што се догодило Мурсију. Судећи међутим по томе што су они експресно одбили нови рок за изборе, ово убеђивање је без резултата.

Ово и друге изјаве званичника у Вашингтону показују да САД желе решење које би у власт укључило и исламисте и њихове секуларне противнике, што у данашњем контексту личи на мирење непомирљивог.

Критичари оваквог приступа кажу да бирајући између војске и Муслиманске браће, САД занемарују потенцијално главног савезника у египатској драми: младе, световно и технократски оријентисане Египћане, који су и за стабилности и за демократију. Њих је у Египту највише, али зато што, упркос масовном изласку на улице, не успевају да се политички организују, најмање су утицајни.

Позицију САД додатно компликује и утисак да је војсци одавде дат миг за преврат, док са друге стране противници исламиста мисле да се Вашингтон превише брзо зближио са Мурсијем и жмурио пред његовим „пучем”: суспензијом свих контролних механизама председничке власти.