И протокол је политика

Увелелепном тек изграђеном здању, неки кажу једном од највећих и технички најопремљенијем у овом делу света, амерички амбасадор у Србији господин Мајкл Кирби, у друштву три хиљадегостију, приредио је пријем поводом Дана независности своје земље.

У уређеним и организованим државама, што Србија у многим областима још није, итекако се води рачуна о нивоу и броју државних званичника на пријемима које организују стране амбасаде, поготово за обележавање националног празника. Поред принципа реципроцитета, значајна пажња се придаје степену развоја билатералних односа и заинтересованости за њихово унапређење и чувањe достојанства и угледа своје државе и народа.

Као и у многим другим и у овој области код нас преовлађује стихијност и својеврсни волунтаризам. На пријеме неких држава сјури се читав државни врх, као што је то био случај у америчкој амбасади, и то не само ове године, а на неке друге се стидљиво појави тек по неки министар или нижи државни функционер,иако то можда не одговара нивоу и значају односа са том земљом. Ако се о томе не води рачуна и не поступа промишљено и организовано, учињени пропуст може изазвати неразумевање и незадовољство потцењене земље и оставити трага на међусобне односе.

Ретко где у свету се може видети да се на званичномпријемуу странојамбасадиистовремено појаве три највиша државна функционера: шеф државе, председник скупштине и премијер, уз мноштво министара, као што се то после тзв. демократских промена догађа у Србији. То је био редак случај чак и код „сателитских“ држава у односу према СССР, иако је било познато подаништво њиховог руководства према Москви.

Није званични пријем сусрет у кафани или на приватној журки да би се највиши државници љубили са домаћином амбасадором, па макар он био и из САД. Неки од наших политичара успе да се, поред тапшања по рамену и грљења, пољуби у оба образа, а наш премијер, по нашем старом православном обичају, изнуди и трећи пољубац.

У стара добра времена, када се знало у држави ко шта ради, Министарство спољних послова давало је мишљење и препоруку о нивоу нашег присуства на пријемима за националне празнике, што се у пракси и поштовало. Знало се ко и на ком нивоу треба да буде „guest of honour“, а у случају његове спречености одлазио је његов изасланик и о томе је унапред обавештаван домаћин.

Сада тога нема, већ је изгледа добијена позивница једини и главни критеријум за одлазак на пријем. На страну то што некада таквим поступањима остављамо утисак „банана“ државе. Како се снисходљиво и поданички некада понашамо,тако нас други цене и уважавају. Пуна су нам уста ЕУ,али нас она неће научити како се, ето и у оваквим случајевима, чува достојанство државе и народа, ако се за то не побринемо сами. Крајње је време да се и у овој, нимало неважној области, уведе ред и примерено понашање. А то ће се десити онда када на одговорна места, уместо партијских кадрова, буду постављани професионалци који ће својим знањем и искуством помоћи државним функционерима у обављању њихових одговорних дужности.

Амбасадор у пензији