I protokol je politika

Uvelelepnom tek izgrađenom zdanju, neki kažu jednom od najvećih i tehnički najopremljenijem u ovom delu sveta, američki ambasador u Srbiji gospodin Majkl Kirbi, u društvu tri hiljadegostiju, priredio je prijem povodom Dana nezavisnosti svoje zemlje.

U uređenim i organizovanim državama, što Srbija u mnogim oblastima još nije, itekako se vodi računa o nivou i broju državnih zvaničnika na prijemima koje organizuju strane ambasade, pogotovo za obeležavanje nacionalnog praznika. Pored principa reciprociteta, značajna pažnja se pridaje stepenu razvoja bilateralnih odnosa i zainteresovanosti za njihovo unapređenje i čuvanje dostojanstva i ugleda svoje države i naroda.

Kao i u mnogim drugim i u ovoj oblasti kod nas preovlađuje stihijnost i svojevrsni voluntarizam. Na prijeme nekih država sjuri se čitav državni vrh, kao što je to bio slučaj u američkoj ambasadi, i to ne samo ove godine, a na neke druge se stidljivo pojavi tek po neki ministar ili niži državni funkcioner,iako to možda ne odgovara nivou i značaju odnosa sa tom zemljom. Ako se o tome ne vodi računa i ne postupa promišljeno i organizovano, učinjeni propust može izazvati nerazumevanje i nezadovoljstvo potcenjene zemlje i ostaviti traga na međusobne odnose.

Retko gde u svetu se može videti da se na zvaničnomprijemuu stranojambasadiistovremeno pojave tri najviša državna funkcionera: šef države, predsednik skupštine i premijer, uz mnoštvo ministara, kao što se to posle tzv. demokratskih promena događa u Srbiji. To je bio redak slučaj čak i kod „satelitskih“ država u odnosu prema SSSR, iako je bilo poznato podaništvo njihovog rukovodstva prema Moskvi.

Nije zvanični prijem susret u kafani ili na privatnoj žurki da bi se najviši državnici ljubili sa domaćinom ambasadorom, pa makar on bio i iz SAD. Neki od naših političara uspe da se, pored tapšanja po ramenu i grljenja, poljubi u oba obraza, a naš premijer, po našem starom pravoslavnom običaju, iznudi i treći poljubac.

U stara dobra vremena, kada se znalo u državi ko šta radi, Ministarstvo spoljnih poslova davalo je mišljenje i preporuku o nivou našeg prisustva na prijemima za nacionalne praznike, što se u praksi i poštovalo. Znalo se ko i na kom nivou treba da bude „guest of honour“, a u slučaju njegove sprečenosti odlazio je njegov izaslanik i o tome je unapred obaveštavan domaćin.

Sada toga nema, već je izgleda dobijena pozivnica jedini i glavni kriterijum za odlazak na prijem. Na stranu to što nekada takvim postupanjima ostavljamo utisak „banana“ države. Kako se snishodljivo i podanički nekada ponašamo,tako nas drugi cene i uvažavaju. Puna su nam usta EU,ali nas ona neće naučiti kako se, eto i u ovakvim slučajevima, čuva dostojanstvo države i naroda, ako se za to ne pobrinemo sami. Krajnje je vreme da se i u ovoj, nimalo nevažnoj oblasti, uvede red i primereno ponašanje. A to će se desiti onda kada na odgovorna mesta, umesto partijskih kadrova, budu postavljani profesionalci koji će svojim znanjem i iskustvom pomoći državnim funkcionerima u obavljanju njihovih odgovornih dužnosti.

Ambasador u penziji