Власт је моћ која расте употребом

"Време власти 2" је 16. књига породичне саге о Катићима и Дачићима у којима уз романе "Далеко је сунце" и "Бајка", који су ван поменутог циклуса, Добрица Ћосић исписује људске судбине у 20. веку. То је најобимнији романсијерски циклус у савременој српској књижевности и са највећим тиражом код нас.

У "Времену власти" приповедали сте о жртвама власти, настављајући сагу о Катићима. У тој првој књизи жртва Голог отока је трагични интелектуалац, "човек логорске цивилизације" Иван Катић. Жртва је и његова сестра Милена, хероина неколико Ваших романа, која je, осећајући кривицу због патње свог брата Ивана, иако објективно њена кривица није постојала, извршила самоубиство на дедином гробу у Прерову. Романсирате и себе, развијајући поступак који сте применили у "Вернику", у чијој се фабули јавља писац. Шта је сиже друге књиге "Времена власти", коју је ових дана објавила "Просвета"?

Животном судбином Душана Катића, Титовим ликом и главним протагонистима друге књиге "Време власти", поред приповедања њихових личних драма, покушао сам да назначим идејну, психолошку и моралну структуру титоизма и његове власти. Свом књижевном јунаку, човеку власти, дао сам реч да у својој Хроници наше власти полемише са ауторовом тезом у правој књизи по којој је власт установа насиља и ограничења слободе. Душан Катић у развоју од команданта партизанског одреда, министра, Титовог генералног секретара и члана Председништва СФРЈ до свог пада, преживљава разне фазе "социјалистичке власти" у брионској монархији, па од Титовог обожаваоца постаје у души његов Брут. Саучествујући у Титовој "вештини над вештинама", употреби и апсурду у ликвидацији својих противника, Душан Катић и сам постаје жртва апсурда. Да овде станем са ризичним препричавањем свог романа.

На фантастичан начин преплићете надреално са стварним?

Писац данас може и има право да се у својим књижевним поступцима служи и оним "нереалним" поступцима и изразима своје имагинације који нису коришћени у ранијој романсијерској пракси. У светској књижевности не постоји доминантна поетика. Душан Катић је фикцијска личност и он се својом Хроником наше власти супротставља писцу његовим схватањима власти, чиме се заснива и условно разрешава њихов "егзистенцијални неспоразум". А то чине и остали фикцијски ликови.

Колико је сама власт, а колико главни јунаци, носилац проседеа најновијег романа?

Рекао бих да су идеје покретачка енергија овог романа. Власт је аутономна и институционализована моћ која расте употребом. Главни јунаци романа "Време власти" користе власт за реализовање својих идеја, личних циљева, користи, страсти, порока... У исходу личне употребе власти рађа се срамота или несрећа.

Шта је Вама интимно Душан Катић?

Душан Катић је главни лик и "јунак нашег доба". Као такав он је имагинарна творевина. У њему видим нека есенцијална својства српског револуционара на власти. Приповест о његовој судбини покрива читаву другу половину 20. века и Катићева самосазнања "како смо постали оно што јесмо", основни је садржај друге књиге "Времена власти".

Када размишљате о историјским шемама, где видите нас стварне и садашње Србе?

Србе су геополитичке и животне условности приморавале да бивствују као "историјски народ". Одавно је Хегел увидео да су "историјски народи – несрећни народи". Српски народ, по мом разумевању, има изразито трагичну судбину. Да опстане, освоји слободу, оствари друштвену заједницу у којој може да напредује, српски народ је бивао приморан и на преверавање, вазалништво, егзодусе... Морао је да се бори и за неке циљеве изнад својих моћи. Понекад је то чинио и за заблудне циљеве. У борби за велике циљеве српски народ је "прелазио божанску границу моћи" која је у антици сматрана хибрисом. За тај хибрис Срби су сурово кажњавани. У 20. веку, борећи се за Југославију и бољшевички социјализам, Срби су доживели тешке поразе и пали на руб колективне егзистенције. У те две идеологије, са надом, биле су уложене и велике српске заблуде и мане, од којих је, вероватно, најтежа неразумевање реалности света и времена у којем се борио и бори за напредак и своја права. При крају 20. века српски народ је упао у животну кризу, која се у неким видовима и данас само продубљује.

Од "Корена" до "Времена власти" у Вашим романима одвија се сукоб очева и синова. Да ли је то неко посебно проклетство Срба?

Није то само српско својство. Руска књижевност је у 19. веку у стваралаштву Тургењева и Достојевског, на пример, особито снажно и трагедијски мотивисала сукоб очева и деце, као сукоб старог и новог света. То сам и ја у својим романима истицао као животну реалност. Сукоб очева и синова, широко схваћено, пре свега је биолошки, па потом социолошки и идеолошки. И тај сукоб показује да се српско друштво развија у дисконтинуитетима и јаким преломима. Све док очеви и синови не укину драмски сукоб између себе, српско друштво се духовно, морално и психолошки не може конституисати у складно, "здраво друштво". Уосталом, савремена цивилизација и неолиберални капитализам у читавом свету, антагонизују "старе" и "младе", очеве и синове. Јер је ритам промена свега што чини људску стварност просто вртоглав.

У тим променама шта је Вама најзначајније?

Брзо застаревање знања, оних стечених у школи, обеспокојава и старе и младе.

И још Ваш Катић каже: "Много је лакше веровати у чудо вере, но бити храбар да вери жртвујеш живот".

Катићева вера је идеолошка религија. Њен есхатолошки циљ је срећна будућност. А њен први захтев је спремност на личну жртву. Та вера захтева храброст и жртвовање, они чине основ његовог револуционарног етоса. Прометејство је била вера Душана Катића. А чудо те вере њему се није догодило, али он умире верујући у смисао своје вере.

Прометејство је било и Ваша вера?

Да. Веровао сам у социјалистичку утопију и борио се. Онда сам се сукобио са стварношћу, па је наступила сумња равноправна са вером. Одавно ме је оплавила неизвесност. Свет и цивилизација у којој живимо, све мање ми дају право на разумну наду у извесну будућност Србије и човечанства које се нагиње ка катаклизми.

До које мере се Душан Катић осећа повлашћеним с обзиром на то да му у декор спадају Тито, Кардељ, Ранковић, Коча, Тодоровић?

Од декора адекватнији је појам мизансцен друге половине 20. века у којем је радио "велики механизам" историје дробећи својим зупчаницима људе и идеје. Ако Душана Катића сматрате не само човеком власти, него и хроничарем који транспонује у текст условно фактицитетну реалност, дакле, ако својим записима ствара имагинарну, поетску реалност Душан Катић је апсолутно повлашћен и надмоћан над стварним историјским личностима свога доба. Ако је стваралачки извршио транспозицију историјских збивања и њихових протагониста, он је као хроничар надмоћан над политичарима. Он их преводи у људско памћење и трајање.

Та свест да од сваке муке може бити већа, и од сваког зла може бити горе и да од оног што се трпи – само нека не буде горе, јесте животна филозофија Срба и сазнање Вашег јунака?

С тим сазнањем Душана Катића потпуно сам сагласан. Више смо трпели зло, но што смо се борили против зла. То чинимо и данас. Можда је највеће зло у нама самима. Ако желимо да опстанемо и напредујемо, морамо најпре да победимо себе. Пред грандиозним проблемом препорода Индије Нехру је говорио Марлоу: "Да би Индија напредовала, треба да се бори против саме себе". Та "победа себе" је права и најтежа победа коју Срби треба да постигну да би могли да опстану и напредују.

Нашу власт нису срушили њени противници него њени корисници, каже Душан Катић. Да ли је то тачно?

Тито и титоисти су искривотворили социјалистичке идеје усвајањем концепта бољшевичког социјализма, а онда су његовом "ревизијом" створили брионску монархију са поретком "самоуправљања" који је постао мимикрија национализма и сепаратизма а они су разорили Југославију.

Историја нам се наругала, још каже Ваш јунак. Колика је то предност?

Судећи по нашој судбини, никаква. Србима историја није учитељица. Она то није ни Американцима. Ни Европљанима... Људи и народи бивствују свагда у новој неизвесности.

Пишете о Прародитељском  греху комуниста. У чему га видите?

Коминтерна је српским комунистима усадила грех припадности "хегемонистичкој нацији" у "версајској творевини Југославије". Тај грех је прародитељски грех српских комуниста. Он је био канцер њихове политике. И мој, док сам био следбеник Тита. Тај "грех" је подразумевао посебну српску одговорност за опстанак Југославије. Та одговорност се практично манифестовала као инфериорност пред свим националистима и сепаратистима од Албанаца до Словенаца и Хрвата.

Шта не сме човек кад има власт?

Оно најтеже: да му лични, идеолошки, партијски интерес буде изнад општег, националног, државног.

У шта Ви верујете?

Верујем у смисао служења људском добру и трагању за истинама о људима мога доба.

Када ће они који су нама нанели зло, који су се заиста нама замерили, признати своју кривицу, и да ли ћемо икада ми добити сатисфакцију?

Свагда, а нарочито данас, морамо бити свесни зла која смо починили другима. Та свест је основа духовног здравља сваког друштва. Срби имају непријатеље од којих у догледном времену не треба очекивати никакву сатисфакцију за зла која су нам починили и неправде које нам наносе. Јер они имају интерес да не поштују истину и правду, и да не мрзе зло и неправду. Цитираћу великог писца Стевана Сремца: "Кад Србин хоће да буде објективан, он прихвата становиште свог непријатеља". Тако поступају неки наши савременици који се сматрају интелектуалном и политичком "елитом". А ја нескромно верујем да нам недостаје и достојанство да бисмо опстали као озбиљан народ.

Већина Југословена јесте била "хипнотисана" Титовом личношћу. Зато што се борио против фашизма и зато што је разгорео наду у бољу будућност сиромашног и намученог народа. Он је као вођ и политичар имао изражену харизматску моћ. Харизматска моћ у историји коришћена је и за добре и за зле циљеве. У 20. веку било је неколико тирана и политичара који су успевали да хипнотишу масе, потчине их својој вољи, угасе им критичку свест. У такве политичаре убрајам и Тита.

Да ли сте се са истином о Титу у роману Ви лично светили Титу?

Никад и никоме се нисам осветио и када сам имао право на адекватан одговор. Писац не сме да лаже и мрзи. То није само морална претпоставка његове улоге у друштву. То је онтолошка основа његовог дара. Пишући о Титу ја сам се савесно мучио за истину о том човеку. Двадесет и пет година мене је прогањао, клеветао, забрањивао књиге, лични живот ми контролисао Титов режим, његова партија и полиција. Још 1968. у мојој радној соби пронашао сам прислушни уређај због чега сам и државу узалудно тужио. Али ја себе не сматрам Титовом жртвом и жртвом његовог режима. Ја сам био слободан и независан писац и определио сам се за идеолошку, политичку борбу против брионске монархије. Позиција непослушника, опозиционара бистрила ми је поглед на стварност, чак сам у некој самосвести био и срећан писац. Ако о Титу и власти мога доба нисам спознао и изрекао све битне истине, узрок може бити само у дометима моје књижевне моћl