Баново брдо власништво три даме

Од новембра прошле па до маја ове године, књига „Живот на ивици, становање сиротиње у Београду 1919–1941” („Орион арт”, Београд), архитекте Злате Вуксановић-Мацуре, награђена је три пута: признањем на Салону урбанизма, наградом „Ранко Радовић” и првим местом у категорији публикације на Салону архитектуре.

Тема тешка и компликована али питко представљена, била је оцена последњег од три жирија. Осим тога, свеобухватно обрађена – почев од прегледа социјалне структуре становништва, преко анализе конкретних примера и стамбених тенденција, па до смештања свега тога у урбанистички и друштвени контекст.

Период између два рата изабран је намерно, каже Мацура, јер је реч о почетку индустријализације, транзиције, о времену обимног насељавања у којем Београд постаје главни град тадашње Краљевине Југославије, о добу које многи памте као „бел епок”, које у себи, истовремено, крије бројна изненађења.

– Моје истраживање живота сиромашних трајало је, заправо, дуго, практично од када сам радила у Урбанистичком заводу Београда, Друштву за унапређење ромских насеља, УН-Хабитату... Прво је настала магистарска теза, потом и ова књига. Током тог мог пута запањила сам се више пута подацима које сам пронашла. За почетак, број сиромашних у Београду тога времена ме је шокирао. Реч је о више од осамдесет одсто становништва, врло шароликог порекла. И сви они састављали су крај с крајем, мање више. Негде није радио ниједан члан породице, негде јесте један, али све је то било недовољно за иоле пристојнији живот. Што ће рећи да је све ово лепо из тог периода што данас видимо саградио мали слој индустријалаца, великих трговаца, држаних чиновника, о чему је говорио, анализирајући податке из пописа, и публициста Слободан Видаковић, уредник Београдских општинских новина – прича ауторка.     

Детаљне мапе које се налазе у публикацији причају причу о распрострањености сиромаштва у главном граду. Било га је и на Дорћолу, и на Теразијама, и у Маринковој бари. Позната су Јатаган мала, Пиштољ мала, Прокоп и слична међуратна насеља, у којима су људи често живели без струје или воде, у блату, прашини. Али, и за такав смештај често су нешто некоме плаћали.

– Поред занимања лекара, новинара, архитекте постојало је и још једно, карактеристично баш за то време – рентијер. То је био потпуно званичан посао. Они су поседовали осим својих кућа и вишеспратнице и земљу, које су издавали богатијем становништву, али су исто тако издавали и мале мемљиве станове, собице, како у центру тако и на периферији. Иако жене тада нису имале право гласа, биле су равноправне у наслеђивању, чак су чиниле више од половине рентијера око 2.000. Три београдске даме, рецимо, поседовале су пола Бановог брда. Наравно, било је међу њима и оних који су свој мали стан делили са још неким станаром, да би преживели, али они се у овој причи не рачунају.

На послетку, наша саговорница истиче још једну занимљивост – за то време напредну дозу мултикултурализма и верске толеранције, везану посебно за једну од имућних породица чије је презиме Јаћимовић.

– На простору данашње Цветкове пијаце ова породица поседовала је циглану. Имали су још имања и земље, али су остали познати као добротвори калмика – избеглица монголског порекла и будустичке вере, који су дошли бежећи од револуције у Русији. Јаћимовићи су помогли тим људима да у Малом Мокром Лугу направе будистички храм, запослили су их, дали су им плацеве за куће, донирали цигле и слично. Тако нешто данас звало би се друштвено одговорно понашање.   

Борба за људска права у насељу Пиштољ мала

Градске власти решиле су, у једном тренутку, да сруше куће на простору тадашње Пиштољ мале, чији су становници потом упутили петицију од пет тачака, која звучи баш онако како би је и данас написали борци за право на стан као људско право. Она је чак пример напредног партнерства између грађана и градске управе, каже Мацура и објашњава:

– У том писму, између осталог, истакли су да се они нису ту доселили јер су желели нешто туђе него зато што су морали, да град мора да буде свестан какве последице то може да има по њихове породице ако им нико не обезбеди алтернативни смештај и да би надлежни могли да се угледају на друге европске престонице које су у сличним случајевима обезбедили адекватну замену.

Отишли су и корак даље и истакли спремност да и сами учествују у проналажењу нове локације и грађе за нове куће, зарад заједничког доласка до решења.