Највећи враголан европске кошарке

Зоран Славнић је несвакидашњи таленат. Живот и кошарка су за њега само игра. Ове речи професора Александра Николића, члана Куће славних у Спрингфилду, осликавају најупорнијег опозиционара у српској кошарци последњих година који би прекосутра требало да постане први селектор репрезентације Србије. Очекује се да ће управа КСС потврдити једногласан предлог својих стручњака и изабрати Славнића. Иако се пре неколико недеља заклео да неће излазити у јавност док не постане селектор (имао је снажан предосећај да ће овог пута проћи), што се коси са темпераментом "неукротивог причалице", незванично му се отело да је "после 20 година дошао на своје"...

Највећи враголан европске кошарке, кога је недавно веб-сајт најбоље европске лиге (АЦБ, Шпанија) назвао "ексцентричним генијем", рођен је у граду у којем се врло ретко рађају асови – у Београду.

Чим је постао тренер, учествовао је у промоцији другог великог аса из престонице – Александра Ђорђевића. Као свој велики допринос кошарци наводи и то што је бацио у ватру и Дражена Петровића, Дина Рађу и Тонија Кукоча.

Рођен је 26. октобра 1949. у центру Београда, у Улици цара Лазара (данас Париска) у којој је и одрастао.

Ишао је у оближњу основну школу "Браћа Рибар", заједно са још тројицом играча Капичићем, Пешићем и Г. Ракочевићем.

Ту је и заволео кошарку, мада је она била, како је касније рекао – "једанаести спорт којим се бавио" (тренирао је фудбал, бокс...).

За тај крај је остао везан до данас, јер је свакодневни гост кафића "Певац".

Педесетак метара даље је кафе "Галерија", власништво његовог кума из Црвене звезде и репрезентације Драгана Капичића с којим последњих година није био у баш најбољим односима, па је многе изненадило када га је кум, новопечени председник КСС, позвао у Стручни савет КСС.

"Боже, сачувај ме од пријатеља, а од непријатеља ћу сам", јесте једна од омиљених животних "истина" овог југоносталгичара. За дизање заставе и интонирање химне каже да је то "најузвишенији чин".

Као свој највећи успех наводи то што је "на Светском првенству у Порторику 1974. читава америчка клупа скочила кад је добио пету личну грешку".

Има прегршт медаља са "плавима" (пет златних – олимпијска 1980, светска 1978. и три европске 1973, 1975, 1977, олимпијско сребро 1976, светско сребро 1974. и европска бронза 1979.

За државни тим је дебитовао 1971. и одиграо 177 мечева. Сматра да је требало и више ("Имао сам несрећу да Жеравица води тим у Љубљани 1970").

Упркос томе, последњих година се Жеравица уз Далипагића највише залагао да Славнић буде селектор.

Играо је у Црвеној звезди (1963 – 1977) с којом је био шампион, двоструки победник купа и освајач Купа купова (1974).

После је играо за Хувентуд, Шибенку, Партизан, Казерту. Тренирао је Шибенку, Партизан, Југопластику, Малагу, Црвену звезду, Дафни, Беобанку, Ираклис, Бамберг и Атлас. Нигде се није дуго задржавао, чак и кад је имао успеха.

Од растанка са новобеоградским Атласом, пре три године, није радио, а већ дуго слови као потенцијални селектор. У стручном штабу репрезентације био је пре 20 година, на ЕП у Атини (бронза), као помоћник селектора Ћосића.