Димна завеса за Сноудена

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Викиликс” је обећао да ће детаље о „путу слободе” Едварда Сноудена – све изолованијег Американца који се сам пријавио као извор информација о масовном америчком шпијунирању сопствених грађана, савезника и целог света – изнети јуче, али обећање није одржано. А у међувремену су порасле сумње да тренутно најтраженији човек најмоћније силе има неку безбедну опцију да стигне до политичког уточишта које му званично понуђено (Венецуела), али га он још није формално прихватио.

Главна дилема је да ли, после више од две недеље боравка у транзитној зони московског аеродрома „Шереметјево”, Сноуден уопште може да се запути у Венецуелу, а да успут избегне да му амерички агенти ставе лисице.

Ако се конфузија поводом венецуеланске понуде остави по страни (емитован, па брзо избрисан „твит” о томе једног руског званичника), на дневни ред, од момента кад Сноуден ново гостопримство прихвати, долази логистика: како да из Москве стигне до Каракаса, с обзиром на то да сви комерцијални авионски коридори воде преко ваздушног простора САД и њених савезника, а зна се кроз какве је све перипетије прошао председнички авион шефа боливијске државе Ева Моралеса док је надлетао Европу: био је принуђен да принудно слети само због гласина да је у њему и Сноуден.

Као најбезбеднија опција се помиње она по којој би његов авион стално летео изнад океана и избегавао прелет било чије територије. Али, и у том случају ће бити на радарима контрола летења и бити праћен из сателита и војног бродовља у Атлантику.

Посебна је прича цена тог лета, новчана и политичка. Она директна се процењује на минимум 200.000 долара, а није мала ни она „на одложено”. Наиме, ако би то био неки приватни чартер, та компанија ризикује да изгуби дозволу за слетање на америчке аеродроме, што није мали губитак. Сем тога, број авиона са таквим дометом није баш велики.

Из америчког конгреса, из обе партије, одаслата су упозорења да ће земље које Сноудену пруже гостопримство сносити последице. Због тога се већ предомислио Еквадор, чијег 43 одсто извоза одлази у САД, док, упркос „антиимперијалистичкој” реторици и наследник Уга Чавеса, председник Николас Мадуро мора да има у виду да Америка купује доста венецуеланске нафте. „Вашингтон пост” је анализирао пет могућих решења за Сноуденово путовање, од којих ниједно није без ризика. Као прву наводи „шверцерску” опцију, која је, како се оцењује, „најризичнија, али и најхоливудскија”: да бегунац релацију Москва–Хавана–Каракас превали као прерушени путник комерцијалног лета (који води преко америчког и ваздушног простора неколико њених савезника – Канаде, Норвешке и Шведске. Маскирање би захтевало сарадњу руске тајне службе ФСБ и заваравање на „Шереметјеву”. „Пркосни антиимперијалистички гамбит”, како је названа друга опција,  подразумева исту руту као и прва, али без прерушавања, највероватније у друштву са неким високим функционером Венецуеле, чиме би САД била бачена рукавица изазова. Једини сигурни добитник ове комбинације јесте председник Мадуро, који би убрао политичке поене због свог отпора „империји”. А и ако би Сноуден био извучен из тог авиона, то је политички јефтиније него да буде стални разлог трвења између Вашингтона и Каракаса.

Опција број три је „дуг лет”: пут којим се обично не иде, преко Арктика и Атлантика, те само преко ваздушног простора Русије и Венецуеле. Проблем је једино што је у том случају дистанца најмање 11.000 километара, што мало авиона може да прелети без успутног узимања горива. То би морало да се изведе приватним авионом, а и технички је рискантно: пилоти по правилу настоје да што краће лете само изнад воде, без неког аеродрома за ванредно слетање у разумној близини.

Постоји и варијанта преко Пацифика, што би значило да се Сноуден прво пребаци до руског Далеког истока, до Владивостока, а потом до одатле најближе јужноамеричке земље – Никарагве. Али и то би захтевало специјални лет и специјални авион, јер би избегавање ваздушног простора САД захтевало лет од преко 11.000 километара...

Најзад, Сноуден теоретски може да на одредиште стигне преко ваздушног простора неких Америци ненаклоњених блискоисточних држава, а затим преко неких афричких, које се већ користе за путеве дроге. Слабост тог решења се састоји у томе што не може да се избегне Египат, који је упркос свему што се тамо збива последњих дана, војно зависан од САД, као прелет преко најмање 12 земаља од којих свака може да се под америчким притисцима предомисли.

Агенција „Блумберг” скреће пажњу да „Викиликс”, који пружа правну и логистичку подршку Сноудену, па према томе највероватније организује и његов лет, не стоји баш најбоље са финансијама. Донације за помоћ звиждачу ни у једном моменту нису биле веће од 1.000 евра дневно, а сада су спале на око стотину. Организација је још у финансијској блокади код већине банака, а прошле године укупна помоћ коју је добила износила је само 69.000 евра.

Када се узму у обзир све чињенице и околности, прича о Сноуденовом „путу слободе” почиње да личи на димну завесу која служи да се покаже да се нешто ради, а сакрије да се ништа не помера.