Урушавање Хашког суда

У жесток сукоб председника Хашког суда Американца Теодора Мерона и данског судије Фредерика Хархофа, који је у јавност први пут испливао у јуну, сада се уплео и хашки оптуженик Војислав Шешељ захтевом за изузеће данског судије. Хархоф је, наиме, члан расправног већа које је од 2007. до марта ове године судило Шешељу по оптужници за злочине над Хрватима и Муслиманима у Хрватској, Војводини и БиХ од 1991. до 1993. године. Изрицање пресуде у Шешељевом случају заказано је за 30. октобар, али није искључено да ће се она одложити уважи ли се његов захтев.

Шешељ, који је још 2008. први пут неуспешно тражио изузеће данског судије, није једини оптуженик који настоји да искористи пометњу која је у  редовима трибунала и његових политичких помагача избила због неуобичајено оштрог Хархофовог јавног напада на до сада недодирљивог председника суда Теодора Мерона. Хархоф је у јуну на више од 50 адреса послао писмо у коме је председника трибунала практично оптужио да је притиском на друге судије испословао ослобађајуће пресуде Младену Маркачу и Анти Готовини, а потом Момчилу Перишићу, Јовици Станишићу и Франку Симатовићу, и то зато што се наводно нашао под утицајем америчког и израелског војног естаблишмента.  

Своје оптужбе против Мерона Хархоф је „доказао“ позивајући се једино на своје „неугодно осећање“, што је многе, не само Војислава Шешеља, навело да посумњају у непристрасност и правичност данског судије, који је у свом јавном писму недвосмислено рекао: „До сада смо проглашавали кривим учеснике у удруженом злочиначком подухвату који су се сагласили са заједничким циљем... Није било неопходно доказати да су њихова дела била конкретно усмерена на чињење сваког конкретног злочина. Јер је то скоро немогуће доказати...“

Шешеља је у обраћању суду предухитрио босански генерал Расим Делић који је од Теодора Мерона већ пре неколико недеља затражио да укине пресуду о његовој кривици на основу „нове чињенице“ да судији Хархофу мањкају интегритет и непристрасност. Делићева одбрана наводи да овај некадашњи хашки тужилац, који је потом прешао у редове судија, сматра да је потребно осудити све команданте за дела њихових потчињених, осим ако се докаже да апсолутно ништа нису знали о почињеним злочинима.

Шешељ, коме се суди по командној одговорности за злочине добровољаца Српске радикалне странке и Српског четничког покрета, сматра да је Хархоф изражавајући негодовање наводним поступцима Теодора Мерона показао своју пристрасност и зато захтева од Мерона изузеће Хархофа из расправног већа у свом случају.

Хархоф оптужује Мерона да је наговарао судије да донесу ослобађајуће пресуде како би се избегло одуговлачење жалбеног процеса и како би суд брже окончао свој рад.

У сваком случају, коначни обрачун између струје Теодора Мерона и Фредерика Хархофа, између две концепције хашке правде, једне која је у пракси последњих година и која пре свега води рачуна о скраћењу процеса и смањивању трошкова, и друге која је примењивана у првих петнаестак година када су се толерисале бескрајно опширне оптужнице, а свакојаки сведоци низали месецима па и годинама – сада је на видику. Тешко да ће од тога имати користи они који су за много мање тешка дела осуђени на много дужу робију. Још је извесније даље урушавање репутације ад хок трибунала који своје критеријуме мења у ходу, без претходно зацртаних правила.

Процедурално, уколико се Шешељев захтев усвоји, Мерон ће као председник трибунала формирати трочлано судско веће које ће одлучивати да ли је Хархоф својим иступом показао пристрасност и може ли се правично пресудити Шешељу. Тако ће се њих двојица, ако баш желимо да будемо иронични, оптужени Шешељ и оклеветани Мерон, наћи на истој страни – против судије Хашког трибунала Фредерика Хархофа.

-------------------------------------------------------------------------- 

Мерон о манама Карле дел Понте

Још је занимљивија преписка исцурила преко „Викиликса” у којој амбасадор препричава свој разговор са Мероном који се жалио на рад Карле дел Понте и тражио од америчке владе да се успротиви продужењу мандата Дел Понтеове.

Рекао је да Дел Понтеова има прегршт недопустивих мана због којих је рад Хашког трибунала у великој опасности.  Она, по његовом мишљењу, „нема визију, менаџерске способности нити је посвећена завршној стратегији” неопходној да би се окончао рад суда у предвиђеном року.

Занимљиво је и да Мерон сматра како је Карла дел Понте више посвећена личној промоцији него утемељеним оптужницама, што је, ако се присетимо, била једна од примедаба њеном раду и у српским медијима. Али Мерон такође замера Дел Понтеовој што у појединим случајевима одбија нагодбу као праксу и залаже се за пуно суђење, чиме се беспотребно продужава рад трибунала и повећавају трошкови.

 Хархоф Мерону такође замера што ради по налозима Вашингтона.

„Моје некадашње колеге примећују како председник трибунала добија инструкције од америчке владе. А документи ’Викиликса’ му у том смислу не иду у прилог...”