Успева само „нулта опција”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Кад се почетком ове године Хилари Клинтон повукла са положаја шефице америчке дипломатије, испраћена је као успешан дипломата, мада за четири године њеног мандата САД нису решиле ниједан свој стратешки спољнополитички проблем. Али, није том приликом пропуштено да се нагласи како се напутовала: укњижила је 956.7333 миља (1.539.712 километара) летења у својим мисијама.

Сличну формулу – да је стално на неком путу – примењује и њен наследник који је на дужност ступио 1. фебруара – Џон Кери. Али, и он, судећи према резулатима, само ствара привид да се нешто догађа, при чему се ништа не мења.

Тешко је одолети утиску да је у новије време од свих америчких подухвата на спољном плану успео само пројекат независне државе Косово, што је посебна прича.

Најновији пример неиспуњеног обећања је најава од пре више од месец дана да ће се САД више ангажовати у сиријском грађанском рату. Прво је, крајем априла, саопштено да ће бити направљен план за наметање зоне нелетења у сиријском ваздушном простору, додуше у ограниченој варијанти, што после није више помињано.

Средином јуна је изгледало да се Америка у Сирији приближава Рубикону. Пошто је у Белој кући званично констатовано да је Асад прешао црвену линију коју је повукао Обама и против побуњеника употребио бојне отрове, одлучено је да се побуњеницима, поред финансијске и обавештајне помоћи, доставља и оружје. Само оно лако, без антитенковског и противавионског, из страха да би могло да дође у руке антизападних исламиста.

ЦИА је доставу требало да почне „у року од неколико недеља”, али то се, по свему судећи, одлаже на неодређено време, због блокаде у конгресу, где присталице већег америчког ангажовања и заговорници неуласка у још једну блискоисточну мочвару не успевају да нађу заједнички језик.

Одобрење конгреса није, додуше, у овом случају обавеза владе, али је традиција дуга и испоштовао ју је и Обама. А кад су већ добили прилику, конгресмени из обе партије то користе.

Ово је трећи пример да се у Вашингтону кад је реч о Сирији најави искорак, па се одустане. Већ је, наиме, заборављено да је Џон Кери средином маја, после сусрета са колегом Сергејом Лавровом у Москви, изјавио да су САД и Русија приближиле своје веома различите ставове о кризи у Сирији и сагласиле се да у року „од неколико недеља” сазову мировну конференцију на којој би се окончао тамошњи грађански рат. Прошли су и мај и јун, ближи се и половина јула, а та конференција није на видику.

Да ли главна сила сама себи све чешће поставља нереалне циљеве, које у судару са реалношћу, па и сопственом немоћи, после мора да ревидира? Већ је, наиме, импресивна збирка скупих, а промашених спољнополитичких инвестиција, које се, наравно, овде не описују тако, мада су очигледне.

Једна од највећих је Ирак, по свој прилици најбесмисленији амерички рат (ако се изузме новоуспостављена доминација америчких мултинационалних компанија на ирачким нафтним пољима). Политички резултат је међутим поразан: бруталан, али стабилан режим Садама Хусеина је после његовог свргавања замењен секташким хаосом.

Америка се из Ирака повукла са „нултом опцијом” – није успела да испослује аранжман да тамо остави  један контигент своје војске, па последњих месеци може само да улаже протесте због иранских транспорта оружја Асаду и непријатељима Израела, либанским Хезболасима, преко ирачког ваздушног простора.

„Нулта опција” – да после повлачења (до краја 2014) не остане ниједан амерички војник – ове недеље је најављена и као могући исход авганистанског рата, најдужег у америчкој историји (почео је у октобру 2001). САД ће празних руку изгледа остати и у најављеним преговорима са талибанима, заказаним за 18. јун, који су због тога отворили своје представништво у Катару, да би га ове недеље затворили и одустали од тражења споразума.

Џон Кери је, пре него што се пре две недеље догодио преврат у Египту, много дана и дипломатских ресурса потрошио на покретање заглављеног мировног воза Израела и Палестинаца, да би му један израелски лист после тога поручио да он ”не зна шта ради”.

Дневник „Вајнет њуз” је, наиме, поставио разложно питање: „Зашто г. Кери толико запиње да организује састанак између израелског премијера Нетанијахуа и ПЛО председника Махмуда Абаса кад су Египат и Сирија у потпуном хаосу?”

„САД не могу да помире Арапе са Арапима, а упркос томе мисле да могу да помире Израелце и Палестинце... Да ли је могуће да је то зато што је Џон Кери способнији од свих америчких посредника пре њега? Таман посла!”

Може у овом контексту да се помене и да Иран наставља своју „нуклеаризацију” и да Северна Кореја обогаћује свој атомски арсенал. Али, и без тога је очигледно да у Вашингтону у последње време највише успева „нулта опција”.