Села пуста у богатој Бачкој

Врбас – У сеоским насељима широм Бачке има на стотине празних кућа које се нуде на продају по багателним ценама, од 3.000 до 8.000 евра. Многе су већ увелико запуштене, али има их и сасвим солидног изгледа са електричним, водоводним и телефонским прикључцима, пространим двориштима и окућницама, тако рећи усељивих. Међутим, купаца нема или су врло ретки.

– Према последњем попису, у Равном Селу има нешто више од хиљаду домаћинстава, а тренутно је најмање двадесетак напуштених кућа које, чак ни за мале паре, нико не купује. Наследници нису у могућности да их одржавају, или то не желе, тако да оне брзо пропадају а често су и на мети вандала. Село тавори, све је мање чељади, више је опела него крштења и свадбарских весеља – вајка се секретар Месне заједнице Александар Станојевић, наводећи да се овде пристојна кућа може купити по цени половног страног аутомобила.

Истоветне приче чули смо и у Куцури, Руском Крстуру, Крушчићу, Липару, Сивцу... На десетине фамилија из ових а и других мањих места на територији општина Врбас и Кула одселило се последњих година у иностранство, највише у Канаду, Мађарску и Словачку. Колико су опустела села у овом делу Бачке најбоље одсликава број уписаних ђака првака којих је – сазнајемо у школској управи – ове године три пута мање него крајем прошле деценије.

Игром судбине, немајући другог избора, у овдашњим сеоским насељима у последње време, трајно се удомљава све више избегличких и прогнаних породица. Уз финансијску подршку локалних самоуправа и Комесаријата за избеглице, а делом и властитим учешћем, купују и адаптирају напуштене сеоске куће или салаше, почињу да се баве земљорадњом и сточарством. Неки су се, попут Зорана Григоријевића, прогнаника из Призрена, брзо привикли на паорски начин живота.

– Конкурисао сам прошле године за помоћ за куповину куће у Куцури, што ми је одобрено, добио потом и нешто кредита, па ево с породицом ’пустио корене’ овде у бачкој равници. Мештани су нас изузетно лепо прихватили, добре су комшије, а село је лепо уређено – улице и тротоари су асфалтирани, водоводна, канализациона и телефонска мрежа допиру до сваког дела села. Близу нам је Врбас, а ни Нови Сад није далеко. Кад нема друге, морамо бити задовољни – вели наш саговорник.

Још педесетак избегличких и прогнаних фамилија попут Григоријевића, добило је у сеоским срединама врбаске и кулске општине, током последњих десетак година, домове с окућницама, али то ни изблиза неће оживети, бар не задуго, опустела бачка места. Старачка и самачка домаћинства нестају, некадашња моћна сеоска пољопривредна добра и земљорадничке задруге сада су у приватним рукама, велики део локалног становништва је остао без радних места, млађи свет одлази у градске средине у потрази за послом, тако да су у селима остали претежно пензионери и тек понеко веће породично земљорадничко газдинство. А како истичу у агенцијама за посредовање у продаји некретнина, чак ни на огласе власника који би своја сеоска имања, углавном наслеђена, издали у закуп или уступили некој породици на бесплатно коришћење – ретко ко се јавља.