Сви жалимо за Југославијом

„Бити велик, а при том скроман и једноставан то је најтеже постићи” Многи се слажу у једном а то је да је савремени човек изгубио битку оног тренутка када је изгубио смиреност, стрпљење, спонтаност у реаговању. Некада се уживало у спорту, посебно фудбалу.

А данас смо сведоци брзог начина живота. Успеси долазе и брзо се заборављају, али, има и изузетака. Ових дана гост Србије и Власотинца је легендарни голман Вележа и репрезентације Југославије Енвер Марић. О „Летећем Мостарцу”који је 1973. године уочи Светског првенства одбранио пенал чувеном немачком голгетеру Герду Милеру, испричане су најлепше приче.

Енвер Марић је у звезданим тренуцима своје фудбалске каријере био знак распознавања, готово религијске вредности, симбол и и идол генерација свих узраста. Нешто пуно више од игре и надахнућа.

Енвер Марић је већ шеснаест година становник Берлина. За Вележ је бранио преко 600 пута, био је члан најбоље репрезентације Југославије (32), члан познатог трија БМВ (Бајевић – Марић – Владић).

Три пута је бранио за репрезентацију света и Европе а 1973. године проглашен је за најбољег фудбалера Југославије. Гол немачког Шалкеа бранио је преко 150 пута, био је голман Фортуне из Дизелдорфа, Херте из Берлина. ..

Када сте последњи пут били у Србији?

– Било је то давно, 1991. године када сам као члан Вележа ишао са екипом у Турску. Полетели смо са београдског аеродрома. Искрено, увек ми је било лепо у Београду и сада сам са задовољством прихватио позив великог пријатеља Мише Петровића да дођем у његов родни град. У Власотинцу су ме примили као најрођенијег, почаствован сам да ме и дан дана памте многи љубитељи спорта.

Шта данас радите и чиме се бавите?

– Пре три године сам имао мождани удар, срећом, сада се одлично осећам, придржавам се строго упутстава лекара. Устајем строго у девет, доручкујем око поднева п онда следи обавезан одмор и вечера у шест сати. Једноставно уживам у животу. Већ шеснаест година живим у Берлину, пратим сва фудбалска дешавања, али, доста је било. Мислим да сам заслужио да одем у пензију.

Колико пратите фудбалска дешавања на простору бивше Југославије.

– Онај ко једном уђе у фудбал тај из њега више не може лако да изађе. Пре тачно двадесет година када сам дошао у Херту прихватио сам се посла да радим са голманима. Заправо ја сам први професионални тренер голмана у Немачкој тада био. Чини и се да су тада голмани били храбрији иако и данас има одличних чувара мреже. Посебно ми се свиђају Хандановић и Беговић. Они по мом мишљењу држе неки европски ниво. Нажалост, данас је све мање добрих голмана, како у Србији тако и у Хрватској, Босни и Херцеговини..

Како сте Ви постали голман?

– Имао сам дванаест година када сам одлучио да ћу бити голман Вележа. Рекао сам себи морам бити велики голман као Иван Ћурковић. Тада сам живео у истој улици, као и Иван чувени голман Партизана, француског Сент Етјена и репрезентације Југославије.  Једноставно, кад год сам излазио испред зграде веровао сам да гледа моје покрете и потезе и да их процењује. Баш он Иван Ћурковић, мој фудбалски идол, иако сам изузетно ценио и Милутина Шошкића. Бацио сам се једном испред зграде да би ме видео Иван Ћурковић.

Многи се залажу за формирање Регионалне лиге у фудбалу. Шта Ви о томе мислите?

– Мислим да је идеја добра, кад може кошарка може и фудбал. Међутим, недостају услови ту пре свега мислим да инфраструктуру. У последњих двадесет година на простору бивше Југославије није изграђен ни један нови стадион. Углавном су мало нашминкани они стари стадиони, али, Европа тражи другачије стандарде. Ако желимо да идемо у корак са осталим озбиљним светом, морамо да се брзо прилагођавамо. Што се тиче безбедности, мислим да ту не би било никаквих проблема. Формирањем такве лиге свакако да би се подигао квалитет, али, то такмичење морало би бити под окриљем Фифе и Уефе. Сви искрено жалимо за Југославијом, јер нам је било лепо.

Да ли се чујете са некадашњим саиграчима?

– Готово редовно се чујем са Бајевићем. Чујем се и са Кајтазом који живи у Мостару, Туцеом који је у Швајцарској, Јурићем који данас живи у Загребу. Спорт је нешто најлепше, он спаја људе. Морамо да градимо нове мостове пријатељства као онај на Неретви.

Колико пратите дешавања у српском фудбалу?

– Знам да Партизан и Црвена звезда и даље доминирају, да готово сваке године изнедре по неколико вансеријских играча. Желео бих да једног дана гледам уживо вашу репрезентацију.

1972. године дебитовали сте у дресу репрезентације Југославије против тадашњег СССР – а. Ту годину посебно памтите у животу, зар не?

– Те године сам основао породицу са Мирелом. Данас са поносом могу да кажем да имамо два златна сина Теа и Леа. Један син живи у Мостару а други у Даласу у Америци и посвећен је фудбалу. Моја супруга и ја одушевљени смо пријемом који смо доживели у Србији и Власотинцу. Остварила ми се велика жеља да дођем и обиђем старог спортског пријатеља, који је као и ја читав свој живот посветио фудбалу и голманима., казао је специјално за „Политику” легендарни чувар мреже Вележа и репрезентације Југославије Енвер Марић.

Ништа без рада

Енвер Марић је био пример правог фудбалског професионалца. Увек је био спреман да саслуша савет старијег од себе.

– Млади људи који тек ступају на животну и спортску сцену морају да знају да без рада нема успеха. Можете да будете талентовани, да знате све вештине фудбала, али ако редовно не тренирате ту онда нема потпуног успеха и задовољства.