Тесла је Монт Еверест

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У прошлу среду, 10. јула, на 157. годишњицу рођења Николе Тесле, професор науке и историје технологије на Универзитету Вирџиније Бернард Карлсон, на интервју с дописником „Политике” у центру Вашингтона дошао је после учешћа у једносатној емисији овде популарног Националног јавног радија (NPR).

Док је путовао, телефонски га је интервјуисала и телевизији Пи-Би-Ес, а од како је средином маја објављена његова књига „Тесла, проналазач електричног доба” имао је још десетак разговора за медије и учествовао на шест промоција.

Његов издавач, „Принстон јуниверзити прес”, управо штампа треће издање, а на „Амазону”, највећој виртуелној књижари, од више милиона наслова који се тамо нуде, нова биографија Николе Тесле која има 520 страна је на високом 186. месту, док је број један у категорији књига о електрици и патентима и иноваторству.

Досад је објављено много књига о Николи Тесли. Шта вас је подстакло да напишете нову биографију о њему?

Моја специјалност је проучавање проналазача и њихова улога у друштву и технолошком прогресу. У последњих 30 година истраживао сам многе америчке изумитеље. Радећи на пројектима о другим личностима с краја 19. и почетка 20. века, људи би ме увек питали шта знам о Тесли, напомињући при том да је веома занимљив, али и чудан. То ме је убедило да би он могао да буде веома добра тема за истраживање, мотивисала ме је помисао сам да бих могао да разрешим „мистерију Николе Тесле”.
Да ли је заиста био чудак, шта су били његови таленти, како је стварао? За једног историчара, он је Монт Еверест, велики изазов. Јер, нико га није сасвим разумео, а главнина документације о њему је у Београду. Један мој колега је то формулисао овако: „Тесла је црна кутија коју треба отворити”.

У уводу књиге кажете да сте Теслу проучавали пуних 15 година. Шта је било прво изненађујуће откриће које су његови претходни биографи превидели?

До једног од првих заиста занимљивих открића дошао сам 1997, проучавајући један документ у Теслином музеју у Београду. Био је то записник о разговору с њим приликом регистрације патента за његов електромотор. Тај записник показује корак по корак како је Тесла стварао, а на једном месту правници који воде тај поступак Теслу питају да ли је о том мотору нешто рекао Томасу Едисону. Оно што је на то одговорио, пружило ми је изненађујући увид у његову личност:
„Једно врелог летњег дана, Едисон и ја смо били у шетњи Кони Ајлендом и том приликом сам решио да му изложим своје идеје за свој мотор. Али у последњем моменту, кад сам кренуо да му то кажем, један бескућник се изненада испречио између нас, испровоциравши Едисона да почне бесно да виче на њега. То сам протумачио као сигнал, као поруку да не треба да му откријем своје замисли о мотору”.
Ова епизода се не наводи ни у једној другој књизи, а мени је то био значајан детаљ за разумевање односа између Тесле и Едисона.

Ваш закључак је да је Тесла свој стваралачки врхунац достигао већ 1894, као и да 1904. почиње његова силазна путања. Шта је томе допринело?

Тесла је заиста достигао врхунац 1894, иако је пред њим било још много година живота и рада. Те године добио је највише публицитета, људи су заиста са узбуђењем дочекивали његове изуме и били уверени да ће остварити и бежични пренос енергије. Али, између 1894. и 1904, он више није онај човек који стално проналази нове ствари; у то време је некако више преокупиран давањем интервјуа и публицитетом него систематским истраживањима. То је и година у којој и Маркони почиње да се интересује за радио, да би већ 1900. Тесли постао озбиљан ривал.
У сваком случају, 1884. и 1894. су године Теслиног сталног успона и његов најкреативнији период. Његово име је у то време познато у свакој кући, али после тога неке ствари су кренуле низбрдо, па је 1904. доживео нервни слом.

На корице књиге „Тесла” ставили се и „Проналазач електричног доба”, али је утисак да његов допринос том добу у Америци неко време био потцењен?

Ми данас електричну струју сматрамо нечим сасвим нормалним, нечим што је одувек постојало и не размишљамо колики је стваралачки напор био неопходан да би се дошло до тога. Тесла јесте проналазач електричног доба, иако је пре њега Едисон изумео електричну сијалицу. Са Едисоном, једина намена струје било је осветљење, а тек с Теслом електрика је постала и енергија: његов наизменични напон и његов електромотор омогућили су индустријску револуцију чије плодове данас уживамо.
Друго, „електрично доба” не чине само енергија и инжињеринг, него и електроника. Са свим што је учинио у области радија, Тесла је један од пионира и електронике. Примера ради, пре Тесле није био познат појам електричног кола, управо његови проналасци су људе натерали да размишљају о томе да коло треба да се представи на папиру пре него што постане део уређаја.

Значи ли то да је Тесла изумитељ и радија?

Тако нешто је бар утврдио Врховни суд САД. Кад се бавио тужбом Марконија против владе САД за коришћење његових патената у Првом светском рату, суд је утврдио да су изуми на којима је почивала његова компанија имали претходницу у Теслиним проналасцима.

Упркос томе, у књизи констатујете да је Тесла изостављен из уџбеника историје САД који су објављивани у другој половини 20. века?

У Америци у уџбенике не стављамо увек људе који су нешто створили, већ оне коју пружају неке примере који уче вредностима наше нације. Тесла у том погледу није био „у функцији”. После Другог светског рата и у контексту Хладног рата, важнији су били су проналазачи радара и атомске бомбе.

Много више него други биографи бавили сте се начином на који је Тесла долазио до својих проналазака. Шта је то било посебно у његовом стварању?

Он је био проналазач посебне врсте: кад свако у неку непознату кућу настоји да уђе на главна врата, он је тај који каже да ће да покуца на споредна. То се добро види на примеру његовог електромотора. Пре њега, сви су полазили од тога да принцип рада тог уређаја треба да буде промена магнетног поља на покретном делу, ротору. Тесла је, међутим, инсистирао да се то пребаци на фиксирани део, статор. Показало се да је то била генијална идеја.

У једном поглављу га описујете као „идеалисту”. Шта под тим подразумевате?

У енглеском језику постоји разлика између појмова „идеалиста” и „идеалистички”. Ово друго би значило да је Тесла бринуо за добробит човечанства – што на неки начин и јесте – али он је био идеалиста у смислу да није био доследни реалиста. Он је сматрао да се до проналазака стиже тако што се прво дође до темељних принципа на којима почива неки проналазак. Конкретно, код електромотора, то је значило да направи уређај с најмањим могућим бројем делова, на принципу ротирајућег магнетног поља. То је био његов идеал.
Ја мислим да је то и резултат његове вере коју је наследио од оца, православног свештеника. У православној теологији, важан принцип је логос: да у свему у природи и у свему што људи направе постоји неки темељни принцип, нека исходишна истина. Тесла је веровао да је откривање тог принципа и те истине пут до бољег, савршеног изума. Зато сматрам да је он био идеалиста.

Многи од његових савременика, колега, своје иновације су претворили у профитабилне производе, али се чини да Тесла није био баш успешан у том погледу?

Многи кажу да није имао смисла за бизнис, али ја мислим да је Тесла имао и пословну стратегију и бизнис план. Многи од његових конкурената су сматрали да је, ако дођу до неког изума, најбоља стратегија да се од тога заради да сами организују производњу и продају тај уређај. На пример, Едисон је изумео електрично светло, па је основао компанију која прави сијалице. Тако је зарађивао паре и тако је настао „Џенерал електрик”.
Теслина стратегија била је сасвим различита: „Патентирај, промовиши и продај”. Регистровао би патенте за оно што је изумео, онда би приређивао демонстрације како би људе заинтересовао за то, а кад интересовање достигне врхунац продао би патент ономе ко понуди највише. То је данас стратегија коју примењује највећи број компанија у Силицијумској долини.

Да ли је то била права стратегија и за Теслино време?

Свакако, јер је ризичан део бизниса управо производња, а поготово у његово време када није било толико индустријских знања као данас. Тесла је за то имао доброг партнера, Џорџа Вестингхауса, који је знао како да организује и води велике операције. Тесла је такође на време схватио да он лично нема те способности јер је пре свега био теоретичар и проналазач.
Едисон је у том погледу био сушта супротност. Да њих двојица сада седе с нама, Едисон би нешто петљао, цртао на салвети, док би Тесла био загледан у неку тачку и смишљао нешто у својој глави. Моћ имагинације била је његова јака страна.

Наставак у сутрашњем броју