Тата се враћа из рата

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – На југозападу Авганистана, известио је прошле недеље ”Вашингтон пост”, америчка војска је управо завршила двоспратни командни центар, модерну грађевину на два спрата која заузима простор једног фудбалског терена.

Нема прозора, а унутра је најмодернија опрема за хлађење и грејање, са модерним канцеларијама, командном собом, простором за рекреацију, а да има сопствене генераторе и водовод, подразумева се.

Коштала је 34 милиона долара, а једина мана јој је – што никад неће бити коришћена.
Америчке трупе се увелико пакују за повлачење – својој деци се из рата враћаjу многе тате – постављајући иза себе ову и још многе структуре које су однеле много пара, а практично ничему нису служиле, као што је на пример такође управо завршена модeрна база у Кандахару за сервисирање оклопних возила која је однела 45 миоина.

”Бели слонови”, како их називају у бирократском жаргону, остаће као споменици немара Пентагона према пореским обвезницима у најдужем и најскупљем америчком рату, из кога ће извлачење бити много већи логистички изазов него што је био улазак у њега.

Затварање авганистанске радње је већ увелико у току: посла је много, а времена, иако до задатог рока (децембар 2014.) има још годину и по дана – мало.

У току је велико паковање – и уништавање.

За почетак, онеспособљено је и исечено више од 90 милиона тона војних возила и друге опреме, чије би враћање кући било скупље него што вреди.

Количина војног хардвера која ће у Авганистану бити претворена у отпад је фасцинантна: Пентагон је одлучио да не враћа тога у вредности од око 7 милијарди долара – или петину свега што је у минулих 12 година тамо довучено.

Препустити то Авганистанцима или неким другим земљама, јер може итекако да буде употребљиво, превише је компликовано због мноштва прописа који регулушу војне трансфере другим уземљама, а и питање је ко би то одржавао, ако поклонопримци успеју да поклон извуку из ратне зоне.

Није занемарљиво ни лобирање да се све то онеспособи и напусти које врши војноиндустријски комплекс, забринут за своје профите ако би велика количина опрема била изнета на тржиште по дампинг ценама.

Биће дакле много посла за авганистанске дилере секундарним сировинама, пошто Американци све што им више не треба исеку или на неки други начин претварају у старо гвожђе.

”Овo је највећа ретроградна мисија у историји”, цитиран је генералмајор Курт Стејн, шеф прве индендантске бригаде који надзире затварање америчких инсталација.

Судбина да буду оинеспосољена и продата као отпад чека и и 12.000 од укупно 25.000 специјалних возила отпорних на мине, сада раштрканих по многобројним базама у Авганистану. Свако од њих коштало је по милион долара.

Само у Кандахару, у централном Авганистану, на овај начин је приизведено око 5 милиона тона отпадног метала, који се локалним трговцима продаје по цени од неколико центи по килограму. Није зато чудно што га они зову ”златни прах”.

Упркос суровој авганистанској природи и готово непостојећој инфраструктури, америчке (и коалиционе снаге) су боравиле у релативном луксузу. Кад сам у лето 2009, тамо посестио базу у граду Чагчаран, у покрајини Гор у централном делу земље, која је иначе била привременог карактера – спавало се у шаторима – видео сам да та привременост подразумева и дворану за кошарку, теретану, библиотеку, наравно велику кухињу и трпезарију, сопствени водовод и струју, сталну интернет везу...

У мају је у Авганистану било око 600.000 инвентарских јединица опреме чија је књиговодствена вредност, према ивзештајима овдашњих медија, износила око 28 милијади долара.
Кући ће се вратити око 75 одсто тога, а за транспорт је предвиђено између две и три милијарде долара.

Сервисирање да би се поново користило, процењено је на између 8 и 9 милијарди. Као буџет за целу логистику повлачења помиње се свота од око 8 милијарди.

На врхунцу рата у Авганистану је било око 800 коалиционих база. Од тога је 450 већ предато коалиционим снагама, а 225 је затворено. До фебруара идуће године активно треба да их остане само 50, чија је крајња судбина, после најаве ”нулте опције” – да у Авганистану после 2014. не остане ниједан амерички војник – неизвесна.

Тренутно их је тамо око 100.000, од тога 66.000 америчких. До фебруара сваки други треба да се врати, а ако се Обама одлучи за убрзано извлачење о коме се од прошле недеље говори, рат би био завршен већ  идућег лета.

Иако је судбина покретне војне гвожђурије у првом плану, ништа мање компликовано је и затварање комплексних система за канализацију у свакој бази. То ће, кажу, бити учињено ”безбедно и одговорно”.

Искуство повлачења из Ирака само је донекле релевантно, јер је тамо било све лакше. Опрема је једноставно кроз пустињу пребачена у Кувајт, где је било услова за њено складиштење, а потом транспорт бродовима. Из 92 базе у Ираку тако је извучено око 2 милиона појединачних ствари, у око 20.000 контејнера.

Егзодус из Авганисана је много комликованији због природе терена. Оно најдрагоценије ће додуше бити транспортовано на најскупљи начин, авионима, а остало кроз два подједнако тешка коридора: југоисточним преко Пакистана,па луке у Карачију, и северним, преко неколико централно азијских земаља, бивших совјетских република, затим кроз Русију, Летонију или Естонију, до лука на Балтику.

Оба коридора имају уска грла: на југу је то теснац Кајбер, а на северу 2,6 киометара дуг тунел Саланг, једини пролаз кроз планине Хинду Куша који је отворен целе године. Изградио га је Совјетски Савез током 1960-тих.

Не треба такође заборавити ни да је још активна герила талибана, што објашњава зашто се Американцима жури да се са њима политички нагоде, мада се најновији покушао за то управо завршио крахом.

Кад повлачење у августу буде у пуном јеку, Авганистан ће месечно напуштати око 1.500 војних возила и 1.000 контејнера месечно. Две трећине тог карга ићи ће преко Пакистана.
Биће то један од најтежих маневара у овом рату који се, као и онај ирачки, завршава у сасвим другачијем расположењу од онога са којим је почео.