Болнице остају без лекара

Посао у Србији у овом часу чека 2.378 лекара, а према евиденцији Националне службе за запошљавање (НЗС) само у Београду радну књижицу у некој здравственој установи чека 772 доктора опште медицине. Са друге стране, анализа Лекарске коморе Србије (ЛКС) показује да ће у наредних седам до десет година у пензију отићи више од 60 одсто од укупно 16.000 лекара специјалиста који тренутно раде.

Већ ови подаци намећу питање да ли Србија има довољно лекара или више него што јој је потребно, с обзиром на то да су наши лекари веома тражени у иностранству, а ми их дарежљиво уступамо пошто их је држава школовала и омогућила им специјализације и усавршавање.

Да лекара нема довољно, многи закључе када на преглед чекају од три до шест месеци, када у болници после 14 часова нема „белог мантила” које би упитали за савет.

– Србија је земља контраста: с једне стране имамо незапослене лекаре, а са друге мањак специјалиста анестезиолога, радиолога, патолога, а однедавно и педијатара, кардиохирурга и стручњака неких других специјалности. Један од разлога је то што све већи број лекара одлази из земље због посла у иностранству, користећи то што Србија полако иде ка Европској унији. Одлуком о укидању волонтерских специјализација пре више од деценије, отежали смо добијање овог усавршавања и сада имамо мањак неких специјалности – наводи др Татјана Радосављевић, директорка ЛКС.

Кардиохирург, професор др Миљко Ристић, директор Клиничког центра Србије, наводи како је проблем сталног недостатка кардиохирурга решен оснивањем катедре за кардиохирургију, али да је и даље потребно најмање 10 година да неко ко је завршио студије медицине постане кардиохирург који ће самостално да ради операције на отвореном срцу.

– Нашем клиничком центру стално недостају радиолози и анестезиолози, али и пулмолози, односно фале нам специјалисти. Где год можемо примамо лекаре, али смо ограничени прописима РФЗО и Министарства здравља – каже др Ристић.

 Хирург и директор Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић професор др Радисав Шћепановић каже да су у овом часу највећи проблем архаични и застарели нормативи по којима се број кадрова одређује према броју постеља у једној установи.

– Није више кревет основно мерило за кадрове, већ број процедура које анестезиолог и хирург обаве над пацијентом. Кроз један болнички кревет годишње „прође” 187 болесника и сви буду подвргнути озбиљним захватима. Прошло је време када је лечење трајало недељама. Људе примимо ујутру у болницу, а сутрадан они одлазе. Анестезиолози су претрпани послом. Ми им дајемо слободне дане које никада не могу да искористе. Запослио бих све младе лекаре са бироа, али ја се не питам, већ постоји кадровски план који одређује Министарство здравља – каже др Шћепановић.

Као директор суочава се, како објашњава, стално са лекарима који одлазе у иностранство за бољу плату и боље услове рада и додаје да им на томе не може замерити, јер је просечна плата лекара 67.000 динара.

– За сваког свог лекара тачно знам кад одлази у пензију и знам да ће се направити јаз између оних који одлазе и који остају. Лекари имају право да остану да раде до 67. године живота, али радије отварам простор за младе. Чак и сад када ми неки лекар оде у пензију, не могу да запослим младог доктора, јер ми нормативи не дозвољавају – искрен је др Шћепановић, додајући да по нормативима имају 29 лекара вишка, на пример на гинекологији, али недостају му специјалисти за посао који се највише ради – у хирургији и анестезији.

Да је тешко зауставити одлазак наших лекара у иностранство, када им се не могу омогућити боља плата и услови рада, иако их је држава школовала од наших заједничких пара, слажу се сви наши саговорници. Др Шћепановић каже да сваки лекар пре поласка на плаћено усавршавање потписује уговор да уколико напусти посао раније од „одрађеног” дуплог времена трајања специјализације, мора да врати износ специјализације. То их не спречава да одлазе… Недавно, једна докторка је отишла у Словенију, други у Кувајт.

Министарка здравља Славица Ђукић-Дејановић је у више наврата изјавила да је свесна колико младих људи чека на посао, као и да у неким установама недостају лекари, али да су могућности државе да им обезбеди радно место финансијски ограничене. Због тога се запошљавање медицинских радника обавља искључиво према плану мреже здравствених установа, јер нема довољно новца да се запосле сви медицинари који су на бироу.