Вуча, село из којег се не одлази

Вуча, Лепосавић – Једно од већих села у општини Лепосавић, на крајњем северу Косова, тамо где Ибар наводњава и плави родне баште и њиве кукуруза и жита, Вучасе угнездила подно непредвидиве планине Рогозне. На надморској висини нешто више од 560 метара, на површини од 906 хектара, расуле се куће око пет стотина српских душа из родоваМиладиновића, Милојевића, Вучинића, Радовановића, Игњатовића, Милошевића... који ниједног момента, и поред свег јада који их је задесио на Космету, нису ни помислили да оду одавде.

Село Вуча налази се на трећем километру од магистралног путног правца Косовска Митровица – Рашка, на осмом километру од Лепосавића и на двадесетом од Митровице. У кући смо Јакше Миладиновића Јакшића, који је напунио 34 године, и који са женом и двоје мале деце живи у новосаграђеној кући. Ту на дедовском огњишту, аутомеханичар по струци. Каже кренуо је добро да ради, уложио на десетине хиљада евра у аутомеханичарску радионицу, али је посао стао.

„Било је доста посла донедавно, а проблем је и што ми се радионица налази ван магистралног пута. Знају ме људи, па долазе и из Косовске Митровице, с целог севера, али сада има посла тек толико да се преживи. Кренуо сам у нови посао, покушавам да направим фарму кокошака, али је запело... Више од 90 одсто радова на објектима сам завршио, а могао бих да узгајам хиљаду кока носиља. Хранио бих их од свог жита и свог кукуруза јер имам на хектаре њива, а овде испред куће, на ограђеном плацу, има више од 80 ари. Али, посустало се. Пара нема”, говори овај кршни човек, док му се деца мотају око ногу.

Загледан тамо пут Ибра, где модра река носи све страхове и сву лепоту Срба са севера, каже Јакша да би ваљало ако би неко могао да помогне. Обраћао се „држави”, обраћао се, између осталог, Канцеларији за Космет, неопходан му је кредит од око пет хиљада евра. Верује да ће му се испунити сан да ради, да зарађује и да органском живином и јајима снабдева север Косова.

Напуштамо овог „делију” којег знају сви, не само у општини Лепосавић већ и шире, што успут сазнадосмо, на путу ка Вучанској бањи, пролазећи и поред школе у којој до четвртог разреда наставу похађа 50 ђака. То је истурено одељење ОШ „Вук Караџић” из Сочанице, где прва слова сричу деца из суседне Каменице, Гркаја, Црвени, Сеоца... Села која су, као и Вучу, прошлог лета урнисали пожари. Ни после годину дана није се сазнало ко је, како причају Вучанци, подметнуо пожар. А, сумњало се на „неке”…

У селу црква Свете Тројице на месту где је некада било црквиште. И две продавнице у којима има најосновнијег – нешто хлеба, јер овде вредне жене месе, шећера, соли, прашак за веш, сириште или маја, како је овде зову, јер се у Вучи још гаји стока, од говеда до оваца и коза.

Већ дотрајалим путем идемо ка бањи, заустављајући се пред кућом Далибора – Бора Милића. Навршио је тридесет и четврту годину, док је његова жена Љиљана млађа седам година. Далибор је запослен у руднику Гњеждане кудасвакодневно, радећи по сменама, путује. Нема дана боловања, не зна шта је умор. Пред кућом четворо деце. Драгана је напунила дванаест година, Милена десет, Јована осам, а најмлађи Давид има тек шест.

Обасјано сунцем, село је лепо и из њега нико не одлази, али су сви у неком страху. Сви с којима смо разговарали чекају како ће Београд да реши четрнаестогодишњу неизвесност, пуну страха, али са вером да ће „ипак бити добро”. Брину их новинске вести, питају нас шта ми мислимо. Одговарамо „биће добро”.

Пред кућом смо педесетпетогодишњег Љубисава Милосављевића, који је ту на путу, поред термалних извора Вучанске бање, где су пре неколико година изграђена два бетонска базена. Испратио је многе госте који су дошли да спас од реуме и кожних болести овде пронађу.

„Долазили су људи из Словеније, Војводине, Босне, а сада их је све мање. С многима сам се спријатељио и дан-данас зову. Али после рата све је мање оних који се усуде да пређу доле на Јарињу. Лепо се некада живело. Али, верујем, само нека нам је слободе и мира, ништа нам неће фалити”, говори Љубисав, загледан у ведро небо, у висове Рогозне, у пожаром сагореле шуме. Већ смо поред термалних извора а, како рече Љубисав, да је среће ово би било једно од најпосећенијих извора не само у Србији већ и шире.

За крај, испричао нам је да је некада давно, у време Турака, један од ага оставио болесно кљусе ту на изворишту Вучанске бање, не знајући да је вода лековита да угине. Али, после неколико дана кљусе се здраво и на ногама вратило. Од тада је прошло много година, каже Љубисав, а народ долази  да себи нађе лека.