Корупција као традиција

У Србији 26 одсто грађана признаје да су они или неки члан њиховог домаћинства подмићивали у последњих годину дана. Овај проценат односи се на грађане који су имали контакте са институцијама образовног система, правосуђа, здравства, полиције, службама које издају дозволе и одобрења, комуналним, пореским и службама за некретнине. Подаци су резултат истраживања које је прошле године у септембру спровела Транспарентност Србија.

Највећи мито, од чак 26 одсто, везан је за некретнине, следи здравство (21), правосуђе (18), полиција и службе које издају дозволе и одобрења (16), образовање (15) и пореске таксе и комуналне услуге (8). Забрињава и то што је проценат грађана који су давали мито у региону већи само у Босни и Херцеговини, где је 28 одсто грађана то учинило. У Србији је 26 одсто грађана дало мито, у Македонији 17, а у Хрватској само четири одсто. Истраживање показује да у Хрватској нема мита у области образовања, док у БиХ, Македонији и Србији има.

Најчешћи узроци за давање мита су „да би се убрзала ствар” (46 одсто), давање поклона у знак захвалности, да би се повољније добила услуга и као једини начин да се добије услуга.

Један од најинтересантнијих резултата у истраживању је то што 58 одсто грађана каже да би пријавило корупцију, а само један одсто то заиста и учини у пракси. Корупцију би пријавили директно институцији, Агенцији за борбу против корупције или на телефон за пријаве државних тела, невладиним организацијама и медијима.

Знамо да је корупцију врло тешко доказати, да је потребно да грађани имају веома много времена и жељу да ризикују, али и они морају учествовати у борби против корупције, која највише погађа баш њих.

„Грађани много више осуђују корупцију него што су спремни нешто да учине”, каже Немања Ненадић, програмски директор Транспарентности Србија. Можда зато највише грађана одговара да не зна коме да пријави корупцију, да се плаше последица и да то не би имало никаквог ефекта. „Људи имају разне ствари на уму, али свакако се прибојавају да се ништа не би променило, а боје се и штетних последица. Нажалост, грађани дају мито када немају други начин да нешто брзо заврше. Неће га давати када буду могли то исто брзо и лако да заврше. Није ни логично да се мито даје за услуге које припадају грађанима по закону. Логично би било да се мито даје за оно што није легитимно.”

Ненадић каже да је тачно да грађани који дају мито учествују у корупцији, али и да не треба на њих сваљивати кривицу. „Ако им од мита зависи здравље, сигурно их не треба кривити. Због раширене свести да тако треба, грађани дају поклоне и када то није потребно.”

Грађани, према истраживању, ипак показују спремност да учествују у борби против корупције. Њих 83 одсто потписало би петицију којом од Владе захтевају да учини нешто више, 55 одсто би учествовало у мирним протестима, 46 одсто би се придружило организацији која се бори против корупције, 34 одсто би платило више компанији која важи за некорумпирану и 46 одсто би ширило информације о проблему корупције на социјалним мрежама. У пракси, то изгледа другачије.

Зоран Стојиљковић, политиколог, каже да грађани Србије виде три основна узрока корупције: морална криза, опште сиромаштво и недовољна изграђеност правне државе. „Међутим, посебно забрињава чињеница да су грађани, према сопственом признању, навикнути на корупцију. Према истраживањима која су спроведена до протекле године, већина је сматра уобичајеном, готово традиционалном, нешто мање њих је доживљава очекиваном и мало мање их сматра да је, чак, прихватљива на нижим нивоима власти. Али, тек нешто више од половине грађана мисли да је смањивање корупције одговорност и самих грађана, односно да је и особа која нуди мито подједнако одговорна као и они који га примају.”