Хватање истине

Од нашег специјалног извештача
Кан, 28. маја – Остаће запамћено: у години јубилеја, на 60. Канском фестивалу, "Златна палма" припала је филму којем је пошло за руком да уједини укус и ставове, и публике, и критичара, и чланова интернационалног жирија (председавао Британац Стивен Фрирс). Највеће канско одличје заслужено је уручено румунском редитељу, сценаристи и продуценту Кристијану Мунђиу (1968) за ангажовани реалистички филм "4 месеца, три недеље и 2 дана", у којем су блиставе улоге подариле младе глумице Анамарија Маринка и Лаура Василиу.

Ни пре овог, за освежену румунску кинематографију важног догађаја, Мунђиуово име није било канска непознаница. Овај редитељ је 2002. године успешним наступом у програму "Петнаест дана аутора" са дебитантским филмом "Оксидент", освојио и публику и критичаре, наговештавајући својим филмом нешто ново у до тада помало већ учмалој румунској кинематографији, што је ускоро почело да се назива и "новим румунским филмом". Са Мунђиуом, кога наша публика познаје и по сарадњи са Стефаном Арсенијевићем у омнибусу "Изгубљено-нађено", разговор за "Политику" је вођен још на почетку фестивала (захваљујући Роналду Мауру), када се кански расплет није могао знати. Али, дао се наслутити.

После једанаест година и филмова Лучијана Пинтилијеа, Ваш филм је први румунски уврштен у конкуренцију Канског фестивала?

Мислим да је сан сваког редитеља да му филм буде у канској конкуренцији. Ко каже другачије, не говори истину. Кан је подједнако важан великим кинематографијама као и оним малим, каква је и румунска, јер се кроз та врата најбоље улази у свет. Срећом, у Румунији је стасала једна нова генерација аутора, којој Кан више није далеко. Уосталом, мој први филм "Оксидент" био је приказан 2002. у канском програму "Петнаест дана аутора", филм Кристија Пуиа "Смрт господина Лазарескуа" пре три године је био филм о којем се највише причало, ту је и Немескуов филм "California Dreamin" (главна награда у програму "Известан поглед", прим. аут.)... Наравно да нисам могао да знам да ли ћу икада ући у трку за "Златну палму", али да сам прижељкивао, јесам.

Прошло је пуних пет година од Вашег дебитантског до овог другог дугометражног играног филма у Вашој каријери?

Тачно је, али тај период је био испуњен сталним догађањима и активностима. Као што знате, снимио сам кратки филм – епизоду у омнибусу "Изгубљено-нађено" и тако се спријатељио са Стефаном Арсенијевићем, који је такође учествовао у овом источноевропском пројекту. Затим, основао сам продуцентску кућу "Мобра филмс", био извршни продуцент филма Дидија Данкарта "Offset", постао сам отац, купио сам и кућу и направио себи име у свету адвертајзинга. Дакле, нисам дангубио.

Ваш дебитантски филм "Оксидент" био је комедија апсурда, "4 месеца, 3 недеље и 2 дана" је хиперреалистичка драма. Живот више није толико смешан?

Живот је чудо, што би рекао Кустурица. И јесте, пун је трагикомичних обрта, апсурда, трагедије, промашаја, губитака. Сам живот је велика замка у коју, када се уплетемо, испаднемо најсмешнији ми – људи. На филм гледам као на рефлексију стварности, а она је и комична и драматична. У Румунији у читавом једном периоду доведена до потпуног апсурда. Из такве стварности родила се идеја о овом филму и трилогији "Приче из Златног доба", на чему ћу и даље радити. Основна идеја за сценарио филма "4 месеца, 3 недеље и 2 дана", била је да испричам неку врсту личног искуства које људи обично не деле ни са ким другим. Када сам пријатељима испричао шта тренутно пишем, одједном су се отворили и испоставило се да свако зна неког ко је прошао кроз такво ужасно искуство. Све те приче заједно, помогле су ми да схватим како је читав тај феномен био озбиљан и сложен.

Говоримо о илегалним абортусима, али Вама је то као основна тема послужило и за отварање много ширих оквира. Ваш филм се може тумачити и као сложени портрет румунског друштва с краја 80-их 20 века?

Ово и јесте прича о сегментима стварности, свакодневици румунског друштва, "социјалној правди", корупцији, лицемерју у периоду владавине Чаушескуовог режима, када је паклица "кента" била вреднија од новца. Ја јесам био млад, али су успомене неизбрисиве. Било ми је важно да причу о две студенткиње ставим у историјски контекст. Законом из 1966. године абортус је био строго забрањен, а већ почетком седамдесетих у школским клупама је, уместо дотадашњих 28, седело по 36 ђака. Само у мом разреду било је чак седам Кристијана. Тешко је било хранити многољудну породицу и жене су почеле да врше илегалне абортусе. Последице тога биле су страшне, статистика каже да је од 1966. до 1989. године и пада режима, од последица нестручних и у нехигијенским условима изведених абортуса, преминуло око 500 хиљада жена. Сада је абортус легалан, али, нажалост, највећи број румунских жена сматра га најбољим контрацептивним средством.

Реалност сте успешно ухватили и естетиком хладног, документаристичког кадра?

Пре почетка снимања дуго сам са сниматељем Олегом Мутуом разговарао о томе какав би стил најбоље служио оваквој причи. Одмах смо се сложили да је најважније да ухватимо и заробимо емоцију и истину, да будемо што сталоженији и озбиљнији, и да покушамо да избегнемо све што би могло бити сценски конвенционално. Нисмо користили ни кран, ни стедикем, ни триподе, само један снимак по сцени уз отварање великог простора глумцима и иза камере. Том утиску документарног филма сигурно да је помогла и чињеница да су многе реплике снимљене ван кадра, а глумци с леђа, у покрету, главе окренуте од камере. Глумцима је и речено да не обраћају пажњу на камеру, да знају текст до најситнијих детаља, али да га изговарају из срца.

Моћну улогу остварила је Анамарија Маринка, на чијим леђима је највећи терет филма. Вратили сте је из Лондона?

Тешко ми је било да у Румунији нађем глумицу нешто старију од 18 година, па сам позвао Анамарију која је после успеха телевизијског филма "Секс трафик" и освојене награде БАФТА, остала у Лондону. Платио сам јој веома скупу карту, а већ на пробама схватио да лик Отилије говори кроз Анамаријина уста као да ју је обузела. Она је заиста сјајна и каријера ће јој бити бурна. Још док сам писао сценарио мислио сам о Владу Иванову као о тумачу лика "доктора" Бебеа, а са Лауром Василиу, која игра трудну Габиту, желео сам да сарађујем још у "Оксиденту", али се то није десило. Као партнерке Маринка и Василиу створиле су енергију и показале како филм говори срцем.