Ћао, Ал Пачино

Александар Стевић у свом напису „О језику и доследности“ и сам каже да у језику морају постојати нека правила, а затим констатује да сам се ја приклонио „непотребно ригидном схватању транскрипције“. Критика је на месту, а срџби нема места.

Наш критичар каже да мора постојати некакав ред у писању и ја ту немам шта да додам нити одузмем. Јер: „Ред је ред и све по закону”... У целом свету кривичне законике пишу и спроводе правници. Такође у целом свету правопис пишу и о његовој примени се старају лингвисти. Испред наших су српска најстарија културна установа која се зове Матица српска, затим САНУ, Филолошки факултет у Београду, Филозофски факултет у Новом Саду, Институт за српски језик у Београду, Одбор за стандардизацију српског језика, најбољи српски писци...  Ако господин Стевић има боље стручњаке за српски језик од њих – нека их предложи.

Наш гласовни систем је такав какав јесте. Имамо 30 гласова и сваки глас се бележи одговарајућим словом. Други језици су гласовно неупоредиво богатији а ми их морамо пренети на наш језик нашим писмом.

Друго је питање да ли је наш језички закон (правопис) у свему добар. Одмах ћу се сложити са критичарем да у понечем није када је реч о транскрипцији других језика на српски. Али док не направимо другачији и бољи, овај морамо поштовати. Проблеме с преношењем одређених гласова у свој систем имају сви језици света, ми ту нисмо изузетак.

Што се италијанског гласа Ч/Ћ тиче, тиме сам се и сам дуго бавио. Пре више од тридесет година је Фонетска лабораторија у Београду (истраживањем су се бавили италијански и српски стручњаци за језик) утврдила на основу физичких мерења да је реч о гласу који је између наших гласова Ч и Ћ, али да је ближи нашем гласу Ч, доста тврђи од нашег Ћ, па је стога препоручила да се тај глас у наш језик преноси нашим Ч, како су и наши преци пре било каквих мерења прецизним инструментима добро запазили и од давнина га преносили исправно (Бокачо, Да Винчи, Ботичели...). Исто важи и за Ал Пачина, тим пре што је Американац, будући да ни енглески језик нема глас Ћ. Можда се варам, можда сам необавештен? Молио бих да нам неко каже када су Енглези или Американци у свој језички систем увели тај глас. (Питање језика Латиноса у Америци овога пута не бих отварао.)

Наш критичар зна да у српском језику немамо гласове адекватне другим језицима, зато вршимо прилагођавање нашем језичком систему и писму. Што се Итихада тиче, надам се да ће неко позванији од мене, ко добро познаје арапски језик и културу и чита „Политику“, то боље објаснити. Не бих коментарисао „аргументе” како Џејмс Хоган изговара име компаније у којој ради, нити чувени новинар Ричард Квест, а о рекламним спотовима да и не говорим. За нас је меродавно оно што су нам рекли Емираћани јер је реч о имену њихове компаније. Енглески бизнисмен и његов говор нису мера ствари за транскрипцију имена арапске компаније на српски језик.

Овога пута никога не бих замарао проблемима у преношењу кинеских, корејских, вијетнамских, индијских и иних гласова у српски језик. И сам сматрам да неке ствари нису најсрећније решене и залажем се када год могу да се промене набоље, а дотле поштујем постојећу норму да нас, лепо написа господин Стевић, не би захватила анархија, како је Вук Караџић рекао: да не бисмо писали „по правилима бабе Смиљане“. И не сматрамо да смо паметнији од мноштва Срба који су нас задужили: Вука Караџића, Ђуре Даничића, Александра Белића, Павла Ивића, Митра Пешикана, Ивана Клајна, Твртка Прћића, плејаде српских писаца… а о институцијама попут Матице српске и да не говорим.

Сагласан сам и да свако правило има изузетака, иако наш критичар у своме писму није изабрао баш репрезентативне погрешке, осим имена Шекспира и Лос Анђелеса, где су правописци грешке већ исправили.

Узгред, Винавер је рекао да језик није посао само лингвиста. Уосталом – тако је и сада.

Ми који се српским језиком у „Политици“ бавимо спроводимо договорено и указујемо на примере када прописана норма није у складу са језичком праксом, али стандардном или књижевном – како год хоћете – а не разговорном, колоквијалном, слухистичком.