Устанак против професора

Отприлике у истом моменту када се бивши британски премијер Гордон Браун обраћао у Њујорку Генералној скупштини Уједињених нација, сазваној од стране српског председавача овом органу, са апелом да се сваком детету на свету омогући бесплатно основно школовање и да образовање буде у срцу нове развојне стратегије УН за период после 2015. године, у Србији се водио мали медијски линч против једне ни мање ни више него професорке језика. У својој богатој традицији, Срби су се углавном дизали на устанак против Турака, тако да је већина грађана с неверицом посматрала ову надреалну сцену медијског устанка најновије генерације против опасног друштвеног феномена званог професор. У мирном мору новинских наслова типа „Љубин дечко са трудном женом и Љубином ћерком у проводу“, дуго очекивану буру коначно је покренуло обраћање једне професорке својим студентима на апсолвентској вечери. На Њуз нету бисмо сви ми вероватно сматрали да не постоји ништа логичније, на страницама „Политике“ пак дугујемо себи одговор на питање „како смо успели да дођемо до ове тачке?“

Након деведесетих година прошлог века, које су у културном смислу појели скакавци, очекивали смо од новог демократског поретка да поспеши изградњу друштва које би почивало на добро утемељеним вредностима, одговорној елити и ангажованом јавном мњењу. Међутим, нова генерација политичара није разумела да, у ситуацији када је државна конструкција недовршена и када је већина балканских државица у стању трајног провизоријума, једино активна културна и привредна политика могу надоместити тај хендикеп. Уместо што се након 5. октобра форсирало решавање статусних државних питања под неповољним унутрашњим и спољашњим околностима, требало је улагати у образовање, науку и културу, како би нове генерације са више знања и бољом самоспознајом на квалитетнији начин решавале проблеме наслеђене још из времена комунизма. Управо у овим областима, чији се значај није препознао и за које није постојао новооткривени чаробни напитак и аутоматски пилот звани „хармонизација закона са правом ЕУ“, настале су црне рупе у којима се и дан-данас губимо. Ево кратког инвентара штете коју смо оваквим превидима себи нанели.

Наводно је уведен „болоњски“ систем у високо образовање, али основне претпоставке за његово функционисање нису обезбеђене. Оставимо овај пут по страни чињеницу да десетак факултета у Београду не може ни трошкове грејања да покрије. Под начелом увођења конкуренције на тржиште образовања, дозвољено је оснивање приватних факултета, иако се знало да поступак акредитације не може бити адекватно спроведен у условима слабих државних институција и да такви факултети не би добили лиценцу ни у карипским земљама. Нико се није сетио да ми, у ствари, немамо традицију приватних факултета који, узгред, не постоје у овом облику ни у једној Француској. Највећа издавачка кућа гаси један од ретких друштвених научних часописа, тако што директор преко једног дневног листа објашњава да су се уредници дрзнули да имају хонораре (?!). Већина новина је више-мање таблоидног типа и активније се бави догађајима на „Фарми“, него на светској позорници. Статус Народног музеја, Српске енциклопедије, Виминацијума и других референци у друштву одвећ је добро познат.

Упркос овако мрачној слици, најгоре би било предати се резигнацији и помодарском песимизму. Дух времена (Zeitgeist), оличен у поменутом догађају из Њујорка, позива на нову ренесансу, што ће се пре или касније одразити и у Србији, која толико тога има да понуди свету. И владајуће гарнитуре ће постепено схватити да полуинтелектуалци, да се послужим термином Слободана Јовановића, баш као и дворски аналитичари, делују само као привремени седатив, али не доприносе изналажењу решења за било који друштвени проблем. Без одговорне елите, наш заједнички чамац који се годинама љуља ризикује да се коначно преврне, па би се у води нашли од најмањег до највишег. Процес моралне и културне обнове, међутим, мора кренути од саме интелектуалне и културне елите. Уколико министар просвете чека да му премијер каже шта је образовна политика, а ректор универзитета очекује од министра да му каже шта је најбоље за универзитет, ту неће бити никаквог напретка. Све док поред три старлете и две водитељке нема бар једнe професоркe језика, да макар у паузама ријалити програма укаже на значај језика и културе за формирање свесног, независног и одговорног грађанина Србије, спаваћемо као Трнова Ружица под дејством отрова.

Све док не пробудимо у себи глад за знањем и за естетски вредним стварима, бићемо само сиромашна и зависна периферија Европе, неспособна за самосталну акцију. Ту „глад“, која појединца и читаво друштво тера да се константно бори и усавршава, најбоље је изразио Микеланђело у својој чувеној молитви: „Господе, подари ми благослов, да увек више желим него што могу да остварим.“

Главни уредник научног часописа „Изазови европских интеграција“