Папрена цена "зелене енергије"

Европска унија, која себе сматра једном од најодговорнијих потписница Протокола из Кјота, у марту је донела одлуку да смањи емисије угљен-диоксида за 20 одсто до 2020. године. Владе 27 земаља чланица ЕУ такође су се обавезале да у истом проценту повећају коришћење енергије из обновљивих извора, али још није јасно одакле ће се финансирати овај амбициозни план. А он ће поприлично да кошта.
Најновија студија Европске комисије показује да ће прелазак са гаса, нафте и угља на такозване еколошке, "зелене" изворе енергије коштати ЕУ невероватних 1,1 билиона евра (односно 1,1 хиљаду милијарди), или 60 до 80 милијарди евра годишње у наредних 14 година.

Главни финансијски ослонац овог подухвата би била Европска инвестициона банка (ЕИБ). Њен шеф, Филип Мајштат, међутим, прилично је неповерљив према могућности да ЕИБ изнесе чак и део тог трошка, будући да на располагању има свега 800 милиона евра годишње за финансирање пројеката одрживе енергије.

Он наводи да у банци, додуше, постоји расположење да се кредитирају чак и рискантнији, експериментални пројекти, које својим средствима подржи и Европска комисија. С друге стране, радо би дали позајмицу за изградњу нових нуклеарки, уколико чланице ЕУ о томе постигну политичку сагласност (на пример, Литванији за отварање два нова нуклеарна реактора).

Аутори студије, ипак, сматрају да би за чланице Уније било јефтиније, и лакше за спровођење, да једноставно почну постепено да штеде енергију из "прљавих" извора, уместо да одмах граде "чисте". Рецимо, један од начина је да се што боље изолују зграде. Тиме би се уштедело 150 евра по свакој тони угљен-диоксида чију емисију треба смањити, израчунали су у поменутој студији. Томас Валенкамп, стручњак у тиму који је радио студију, тврди да постоји и читав низ других решења која ништа не коштају, а неће неповољно утицати на животни стил и удобност житеља Уније, преноси угледни британски лист "Гардијан".

ЕУ је припремила и предлог допунског плана за прилагођавање климатским променама, за које сматра да би их требало укључити и у програм пољопривредних субвенција Уније под називом Заједничка пољопривредна политика који са око 44 милијарде евра чини готово половину укупног годишњег буџета ЕУ. План предвиђа измене у начину коришћења земљишта, производним методама и структури пољопривреде, с тим што ће бити потребно знатно повећати издвајања за регионе које ће ове промене највише погодити.

У међувремену, Брисел покушава да убеди највеће загађиваче међу својим чланицама да додатно смање емисије угљен-диоксида. Највећи је притисак на Пољску, од које се тражи да своју емисију угљен-диоксида смањи за 26,7 одсто, односно на 208,5 милиона тона годишње. Пољски министар за екологију Јан Шишко, међутим, сматра да то није у реду. Прво, зато што се као репер узима прошла зима, која је била блага па су Пољаци мање енергије трошили за грејање и, друго, зато што ова земља остварује виши економски раст од просека ЕУ, па јој, каже министар, треба одобрити више лимите аерозагађења. Европски комесар за заштиту животне средине Ставрос Димас на то не пристаје, и тражи и од ове и осталих чланица ЕУ да смање емисије штетних гасова. Засад су само Француска, Словенија и Велика Британија добиле дозволу да задрже квоте које су предложиле.

Светска фондација за заштиту природе (WWF) тврди да 10 одсто укупне емисије угљен-диоксида на територији ЕУ емитује 30 великих термоелектрана ("прљава тридесетица") од којих се по 10 налази у Немачкој и Британији. Две најпрљавије налазе се, међутим, у Грчкој: Агиос Димитриос и Кардија. "Прљава тридесетица", сагоревањем угља произведе 393 милиона тона угљен-диоксида, основног кривца за стварање ефекта стаклене баште и глобално загревање

У последње време се чује све више критика и на рачун главног инструмента ЕУ у борби против глобалног загревања – Шеме за трговину емисијама за период од 2008. до 2012. године. Ова шема омогућава богатим земљама да од сиромашнијих, које нису испуниле дозвољену "квоту" аерозагађења, откупе право да за толико емитују више угљен-диоксида. Опоненти кажу да се тако, у ствари, подстиче пренос "прљавих" технологија у индустријски мање развијене земље, а привредно развијенима даје шанса да још више загађују свет.