Чим нестане узрок, отпада последица

Противник сам брзих, исхитрених и непромишљених одлука од значаја за здравствени систем, а бојим се да се цела прича о допунском раду, као и о многим другим темама из здравства, креће стрмоглаво и неумитно у том правцу. Здравствени систем је огроман, у суштини веома инертан, али непобитно круцијалан за свако напредно и здраворазумско друштво.Прематурне одлуке, са вишезначним и многоструким реперкусијама, наметнуте од стране фриволних појединаца или интересних група, воде у даље урушавање овог система. Због тога, на почетку сваке расправе, камени међаши морају да буду неке непобитне чињенице.Прво, у темељу здравственог система је поверење између болесника и здравственог радника.Оно се,по правилу, врло тешко стиче али тренутачно губи, што „захваљујући” грешкама и неетичности самих здравствених радника, што упливом многобројних спољашњих фактора. Друго, свака промена мора да има за циљ повећану ефикасност, бољи квалитет, већу економичност и сигурност коју пружа здравствени систем осигураницима– болесницима. Треће, у креирању нове здравствене политике није увек могуће, из многобројних разлога, пуко преписивање – превођење европских закона по сваку цену и одмах. Пракса је да се у јавним расправама, када понестану аргументи, позивамо на „европски пут и искуства“ као пресудни фактор у одлучивању. Овај неоколонијални став долази у конфликт са чињеницом да смо седамдесетихи осамдесетихгодина прошлог века, захваљујући властитој памети, организованости и одговорности, имали ефикасан и функционалан здравствени систем. И четврто, лекарска професија због својих специфичности и задатака тешко може да се упореди са неком другом професијом. Изједначавање права и обавеза лекара и других професија у сфери рада, исказаног кроз Закон о раду, нема своје утемељење у реалности.

Уколико ова четири става прихватимо као мериторна,поставља се питање да ли постојећи допунски рад у здравственом систему Србије, установљен кроз законску регулативу и свакодневну праксу, доприноси општем бољитку или урушава систем са свим последицама које следе? Уколико желимо да будемо непристрасни, стварност је неумољива: постојећи систем и пракса допунског рада додатно урушавајуповерење између лекара и осигураника, а што је још горе, редукујуефикасност и квалитет рада (појединих) лекара у матичним здравственим установама. Са друге стране, осигураник има додатне трошкове,што доноси економске проблеме и етичке дилеме. Грубо говорећи, зашто би неко два пута плаћао исту услугу?Зато је Здравствени савет Србије и предложио јуна 2012.године, за почетак, да се из Закона о здравственој заштити бришу сви чланови (199-202) који се односе на допунски рад. Евентуалне измене и допуне постојећег Закона, о чему се говори, свелеби се на чињеницу да један промашај изазива други, једна грешка призива другу.Када се једанпут укрцате у погрешан воз на некој станици, свака наредна станица биће погрешна.

Искрено верујем да је најбоља заштита од „жеље“ за допунским радом, правилно и објективно вредновање рада и резултата рада сваког запосленог. Да ли било где у свету постоји такав систем вредновања рада здравствених радника да се (они) налазе међу последњима на лествици по просечном личном дохотку, мањим од нпр.грађевинских радника, или скоро дупло мањим од запослених у јавним предузећима која, иначе, раде са губицима? Са друге стране, да ли постоји одговорнија, захтевнија, сложенија, стресогенија...кориснија професија од лекарске, зашто да не, и сестринске?

Уколико се успостави прави систем вредновања и награђивања, који истиче важност и значај лекарске професије за целокупно друштво, допунски рад здравствених радника требало би да постане само музејска поставка једног несрећног времена и погрешног решења. Увођењем двосменског рада на секундарном и терцијарном нивоу здравствене заштите, тамо где је то могуће и оправдано, осмишљено и пуно коришћење радног времена, повећана одговорност и др. смањило би листе чекања и елиминисало или бар ублажило могућност корупције. Поред тога, запослили би сенајбољимладилекарикоји се сада спремају за одлазак у иностранство. И овом приликом истичем да, последњих година, губимо изузетно надарене генерације младих лекара, свестрано образованих, полиглота,амбициозних, информатички писмених, и то је истинска трагедија Србије.

Професор универзитета, председник Здравственог савета Србије