Čim nestane uzrok, otpada posledica

Protivnik sam brzih, ishitrenih i nepromišljenih odluka od značaja za zdravstveni sistem, a bojim se da se cela priča o dopunskom radu, kao i o mnogim drugim temama iz zdravstva, kreće strmoglavo i neumitno u tom pravcu. Zdravstveni sistem je ogroman, u suštini veoma inertan, ali nepobitno krucijalan za svako napredno i zdravorazumsko društvo.Prematurne odluke, sa višeznačnim i mnogostrukim reperkusijama, nametnute od strane frivolnih pojedinaca ili interesnih grupa, vode u dalje urušavanje ovog sistema. Zbog toga, na početku svake rasprave, kameni međaši moraju da budu neke nepobitne činjenice.Prvo, u temelju zdravstvenog sistema je poverenje između bolesnika i zdravstvenog radnika.Ono se,po pravilu, vrlo teško stiče ali trenutačno gubi, što „zahvaljujući” greškama i neetičnosti samih zdravstvenih radnika, što uplivom mnogobrojnih spoljašnjih faktora. Drugo, svaka promena mora da ima za cilj povećanu efikasnost, bolji kvalitet, veću ekonomičnost i sigurnost koju pruža zdravstveni sistem osiguranicima– bolesnicima. Treće, u kreiranju nove zdravstvene politike nije uvek moguće, iz mnogobrojnih razloga, puko prepisivanje – prevođenje evropskih zakona po svaku cenu i odmah. Praksa je da se u javnim raspravama, kada ponestanu argumenti, pozivamo na „evropski put i iskustva“ kao presudni faktor u odlučivanju. Ovaj neokolonijalni stav dolazi u konflikt sa činjenicom da smo sedamdesetihi osamdesetihgodina prošlog veka, zahvaljujući vlastitoj pameti, organizovanosti i odgovornosti, imali efikasan i funkcionalan zdravstveni sistem. I četvrto, lekarska profesija zbog svojih specifičnosti i zadataka teško može da se uporedi sa nekom drugom profesijom. Izjednačavanje prava i obaveza lekara i drugih profesija u sferi rada, iskazanog kroz Zakon o radu, nema svoje utemeljenje u realnosti.

Ukoliko ova četiri stava prihvatimo kao meritorna,postavlja se pitanje da li postojeći dopunski rad u zdravstvenom sistemu Srbije, ustanovljen kroz zakonsku regulativu i svakodnevnu praksu, doprinosi opštem boljitku ili urušava sistem sa svim posledicama koje slede? Ukoliko želimo da budemo nepristrasni, stvarnost je neumoljiva: postojeći sistem i praksa dopunskog rada dodatno urušavajupoverenje između lekara i osiguranika, a što je još gore, redukujuefikasnost i kvalitet rada (pojedinih) lekara u matičnim zdravstvenim ustanovama. Sa druge strane, osiguranik ima dodatne troškove,što donosi ekonomske probleme i etičke dileme. Grubo govoreći, zašto bi neko dva puta plaćao istu uslugu?Zato je Zdravstveni savet Srbije i predložio juna 2012.godine, za početak, da se iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti brišu svi članovi (199-202) koji se odnose na dopunski rad. Eventualne izmene i dopune postojećeg Zakona, o čemu se govori, svelebi se na činjenicu da jedan promašaj izaziva drugi, jedna greška priziva drugu.Kada se jedanput ukrcate u pogrešan voz na nekoj stanici, svaka naredna stanica biće pogrešna.

Iskreno verujem da je najbolja zaštita od „želje“ za dopunskim radom, pravilno i objektivno vrednovanje rada i rezultata rada svakog zaposlenog. Da li bilo gde u svetu postoji takav sistem vrednovanja rada zdravstvenih radnika da se (oni) nalaze među poslednjima na lestvici po prosečnom ličnom dohotku, manjim od npr.građevinskih radnika, ili skoro duplo manjim od zaposlenih u javnim preduzećima koja, inače, rade sa gubicima? Sa druge strane, da li postoji odgovornija, zahtevnija, složenija, stresogenija...korisnija profesija od lekarske, zašto da ne, i sestrinske?

Ukoliko se uspostavi pravi sistem vrednovanja i nagrađivanja, koji ističe važnost i značaj lekarske profesije za celokupno društvo, dopunski rad zdravstvenih radnika trebalo bi da postane samo muzejska postavka jednog nesrećnog vremena i pogrešnog rešenja. Uvođenjem dvosmenskog rada na sekundarnom i tercijarnom nivou zdravstvene zaštite, tamo gde je to moguće i opravdano, osmišljeno i puno korišćenje radnog vremena, povećana odgovornost i dr. smanjilo bi liste čekanja i eliminisalo ili bar ublažilo mogućnost korupcije. Pored toga, zaposlili bi senajboljimladilekarikoji se sada spremaju za odlazak u inostranstvo. I ovom prilikom ističem da, poslednjih godina, gubimo izuzetno nadarene generacije mladih lekara, svestrano obrazovanih, poliglota,ambicioznih, informatički pismenih, i to je istinska tragedija Srbije.

Profesor univerziteta, predsednik Zdravstvenog saveta Srbije