Аватари

Ево ме већ неколико седмица у Европској унији, а никако да осјетим промјену. Након два-три дана националне еуфорије, када је град био блокиран због доласка најдражих гостију, а барјаци Европе вијорили су се и гдје мора и гдје не мора, Загреб се вратио у стање уобичајене депресије. Нема се пара, а цијене у самопослугама расту – иако је најављено да ће храна уласком у Европу бити јефтинија – сваким даном је све више незапослених, а нешто нам нема ни туриста на Јадрану. Нема их, изгледа, због Европе. Русима смо морали увести визе, па зато нису дошли. А Босанцима смо поставили тврде, европске границе, због чега су плаже у Макарској и околном приморју празне као у вријеме рата.

Од Европе ће се, изгледа, окористити само војници. Или војни плаћеници, пошто у Хрватској не постоје више регрути. Они су се, захваљујући уласку у ЕУ, појавили на војној паради у поводу великога француског празника, заједно с домаћинима и Американцима. Хрватске новине препуне су ганутљивих написа о том најновијем хрватском успјеху, али и о еротизацији свеколике француске војничке елите хрватским војницима. Зову их, замислите, аватари. Лијепи, кршни, високи као јабланови, марширају тако поносни Хрвати преко Јелисејских пољана или већ гдје, а само им једна мисао на уму: нигдје Срба! Наиме, чињеница да су их у својим хомоеротичним сновима обузети домаћини прогласили аватарима (ако су им носеви толики, и шаке толике, колики су им...), не би значила ништа да су се на дотичним асфалтираним француским пољанама, не дај Боже, појавили и српски војници. Тада би све пропало. И не би било смисла ни у уласку у НАТО и Европску унију...

Наравно, стигла је и та вијест да је Србе поштено насекирало то што су са Французима марширали Хрвати, а не они, Срби, који су Французима традиционални пријатељи и с којима су баш на тај дан обишли и Споменик захвалности Француској, ту у Београду... И одмах је ствар била још много слађа. Иако, истина је да су Хрвати марширали Паризом само зато да би сутра, у име неког дозлабога лажног европејства, ишли да за француске интересе ратују у Малију. Тачније, већ су се француски и хрватски предсједник договорили да аватари оду тамо и да својим присуством донекле прикрију чињеницу једностране француске војне интервенције у тој афричкој земљи. А ако буде потребе, и да мало гину умјесто Француза. А гинут ће, како нам се чини у ова три тједна, да не кажем хефте, јер се ни о чему другом, осим о војсци, и није говорило као о изгледној посљедици уласка Хрватске у ЕУ.

Мимо тога, догодила се још само једна занимљива – и за разлику од милитаризације и учествовања у лажним мировним мисијама – прилично позитивна ствар, а то је појава двије хрватске даме у тиму српскога премијера Дачића. Тамара Обрадовић Мазал савјетоват ће премијера око правних аспеката везаних за интеграције, док ће Марија Пејчиновић Бурић бити водитељица тима. У новинама не пише каквога тима, али зато пише да ће њихов посао трајати двије и по године и да га финансира Европска унија.

Тамара Обрадовић Мазал била је помоћница министра и државна секретарка и у лијевим и у десним владама у протеклих дванаестак година, била је замјеница главног преговарача у хрватским преговорима за улазак у Европску унију, а наводно је провела завршницу посла око приватизације хрватске бродоградње. Није се бавила класичном страначком политиком, није давала биографске или свјетоназорске интервјуе, тако да, заправо, ништа и не знамо о идеолошким опредјељењима те жене. Не знамо ни какво је њено неспецифично образовање, има ли какве културне интересе, какав је њезин став о било чему. Тамара Обрадовић Мазал типичан је случај технократа у хрватској политици и државној управи. И у томе је, изгледа, успјешна.

Марија Пејчиновић Бурић друкчији је случај. Дугогодишња саборска заступница ХДЗ-а, предсједница Удруге жена Катарина Зринска (женске страначке организације), и својевремено врло амбициозна политичарка, која је, у вријеме Иве Санадера, била једна од оних који су покушавали дефинирати некакву хрватску десницу, која не би била ни проусташка, ни антисрпска, ни екстремно конзервативна. Тај покушај је, на крају, испао као производња дрвеног жељеза. У вријеме када се с доласком Томислава Карамарка на чело странке ХДЗ поново идеолошки екстремизирао, Марија Пејчиновић Бурић је, скупа с другим „умјерењацима” напросто збрисана са сцене. Бит ће занимљиво ову необичну жену, која зна говорити, шармантна је и умије се понашати, видјети у новом контексту.

Коначно, пуно је паметније и европскије да двије жене одлазе у Београд помагати Србима, него да хрватски аватари иду у Мали. Макар њих двије Србима помогле само у томе да и српски аватари пођу у Мали.