О језику и лингвистима

Веома сам захвалан Градимиру Аничићу на одговору на мој допис о транскрипцији. Не бих желео да ширим полемику, али желим да одговорим господину Аничићу на једно фундаментално питање које ми је поставио. Господин Аничић ме пита да ли знам неке боље стручњаке од оних који седе у Матици српској и другим ученим институцијама које је побројао. Знам. Има их више милиона и познати су под називом „говорници српског језика“.

Тај милионски тим стручњака зна без трунке сумње да се на српском каже „капућино“. Седите у било који кафић, кафану, биртију, или ресторан у било ком месту у Србији од Суботице до Прешева и потражите у карти пића „капучино“. То пиће нећете наћи. У ствари, реч „капучино“ у српском језику уопште не постоји, ма шта о томе мислила Лабораторија за фонетику. А и када се случајно појави то је искључиво захваљујући лобирању појединих лингвиста. Исто важи и за облике Ал Пачино, Еди Мерфи, Дејвид Боуи (сиц!), који у српском језику нису постојали док неки наши језикословци нису решили да их уведу.

И ту се поставља кључно питање. ГосподинАничић је у праву када каже да се у целом свету о правопису старају лингвисти. Али одакле неком потреба да мења облике који су међу говорницима српског језика универзално прихваћени и потпуно неконтроверзни? Зашто мењати оно што је укорењено, чак и ако није сасвим прецизно, и зашто терати људе да изговарају оно што им боде уши? Откуд толико неповерење према говорницима језика који се наводно штити? Одакле потреба за језичким инжењерингом „одозго“?

Тај приступ неодољиво подсећа на оно чувено „утолико горе по чињенице“ које се приписује Хегелу. Наши лингвисти имају своја теоријска образложења и лабораторијске налазе, а ако се језичка пракса не слаже с њиховим академским налазима, утолико горе по језичку праксу. Другим речима, теорија каже да се италијанско ч/ћ мора свуда и увек преносити као „ч“, а ако у неким речима говорници српског језика упорно, масовно, и деценијама говоре „ћ“ утолико горе по говорнике српског језика.

Проблем са једним делом наших лингвиста није у стручности, него у ставу према језику. Бојим се да творци транскрипционих правила себе каткад доживљавају као језичку полицију која има право да утерује своје виђење „исправне“ транскрипције чак и онда када је то виђење у отвореном сукобу са језичком праксом. Не могу а да у таквом ставу не препознам, уз сведужно поштовање, извесну ароганцију, па чак и презир према говорном српском језику.

Мислим да је свакоме јасно зашто је такав поглед на ствари неодржив. Исто тако је јасно како такво стање превазићи. Зашто не бисмо говорили и „Бокачо“ и „капућино“ и „Ал Паћино“? Рећи ће неки, знам, да је то недоследно. Па шта ако је недоследно? Сврха правописних правила није да задовоље потребу лингвиста за доследношћу.

На крају, само још реч-две о Винаверу. Винавер је према професионалним језикословцима умео да буде много више немилосрдан него што се из моје парафразе могло закључити, будући да је, између осталог, оштро говорио о „правописним фанатицима, цепидлакама и бирократама“. Може то неком изгледати преоштро, али када ми неко каже „капучино“ или „Пачино“, ја не могу а да не помислим да је реч о својеврсном правописном фанатизму.

Доктор компаративне књижевности, научни сарадник Краљевог колеџа Универзитета у Кембриџу