Кровови за фабричке раднике

Недавно је спомеником културе проглашен и комплекс радничких станова саграђених у Београду почетком прошлог века: налази се на територији општине Стари град и захвата улице Гундулићев венац, од броја 30 до 32, Ђуре Ђаковића (Венизелосова) број 13, Херцег Стјепана од 3 до 5 и Сењанин Иве од броја 14 до 16.

Овај комплекс станова, који представља најстарији сачувани објекат такве врсте у Београду, ауторско је остварење Јелисавете Начић, прве жене архитекте у Србији; реч је о групи стамбених објеката који су грађени тако да чине јединствену целину, а први је завршен 1909. године.

Комплекс радничких станова саграђен је на иницијативу Београдске општине за смештај радника у ери наглог развоја индустрије у главном граду. Пружа јединствену архитектонску и грађевинску слику бриге за радништво с почетка прошлог века.

Првобитни комплекс су чиниле три зграде: две мање, никле на угловима улица Комнен Барјактара и Херцег Стјепана, и једна дугачка у тадашњој Радничкој улици (касније преименованој у Ђуре Ђаковића).

За ове објекте се може рећи да су обликовани скромним архитектонским средствима, без много детаља. Једини украс на фасадама је врло плитка пластика сецесијске провенијенције изнад и испод прозорских отвора; монотонија дугачке зграде разбијена је рашчлањивањем по вертикали карактеристичним дрвеним забатом.

Уз већ постојеће радничке станове у тадашњој Радничкој улици, 1924. године, према пројекту општинског техничара Балгача, општина је изградила објекте уз улице Херцег Стјепана, Сењанин Иве и Комнен Барјактара. Нове зграде су подигнуте са истим циљем као и претходне: да буду јефтине и функционалне, па се зато и не истичу архитектуром. Ипак, оне су сведоци периода града у коме је индустријализација узимала маха, а становништво се увећавало и зато су се градили станови не да би били лепи наоко већ да би служили намени: имати сигуран кров над главом.