Од издајника до Черчила и Де Гола

Откако је 27. јула прошле године преузео руковођење Владом Србије, Ивица Дачић је под сумњом јавности да ли је диригентска палица заиста у његовим рукама. Ипак, захваљујући великом политичком искуству, али и добрим нервима, издржао је стоички честа новинарска питања на тему „ко је, у ствари, премијер – Дачић или Вучић”. Последње искушење, звано реконструкција владе, могла би да покаже ко је господар у Немањиној 11.

Kаo свој највећи резултат Дачић уписује управо обављени, како каже, историјски посао – отварање преговора са Европском унијом. То је онај чувени датум без датума, добијен захваљујући потписивању Бриселског споразума, за који Дачић тврди да је највише што је Србија у том тренутку могла да добије. Тај споразум је, изгледа, оно што највише штити Дачићеву премијерску фотељу, јер политичка сцена бруји о томе да је Западу ова влада потребна док не заврши косовску причу.

На раскрсници косовског и европског пута највише се деле и мишљења о Дачићевом раду. Док га десни део политичке сцене етикетира као издајника коме је ЕУ битнија од властите територије и народа, дотле му други аплаудирају што је довео Србију до оне фазе европског пута са кога нема повратка на старо.

Као рационалан политичар, нови фаворит међународне заједнице (заједно са Вучићем) није бринуо превише о оптужбама деснице и црквених великодостојника и приљежно се подухватио европских послова Србије. У ту сврху све време покушавао је да „отрезни“ српски народ од косовског „пијанства”, говорећи му да су га годинама лагали да је Косово наше, поручујући патријарху да проба да столује у Пећкој патријаршији, а онима који кукају што се крши Устав – да га узму под мишку и оду с њим у Приштину. Чак је наговестио и могућност да се разговара о столици у УН за Косово, али је то у овом историјском тренутку било превише чак и од њега, па ту тему више није потезао.

Преузевши улогу главног политичког преговарача са Приштином поправио је своју позицију пољуљану наглим растом популарности напредњака и Александра Вучића. И можда највеће искушење за Дачића до краја 2012. било је како признати српској јавности да се руковао с Тачијем. За тај чин смо ипак сазнали из приштинске штампе, али се Дачић провукао без много медијских удараца.

Знатно озбиљније ударце доживео је крајем јануара ове године када су му за неколико дана на главу сручене оптужбе да је његов бивши шеф кабинета Бранко Лазаревић био у контакту са припадницима нарко-клана Дарка Шарића, па му је намештена скандалозна скривена камера са водитељком без доњег веша, а онда је уследио прави ударац који га је умало нокаутирао. Обелодањени су, уз разне детаље, његови контакти с краја 2008. и почетком 2009. са бизнисменом Родољубом Радуловићем, званим Миша Банана, који је означен као припадник Шарићевог клана. Дачић се бранио да није учинио ништа на штету државе, али његов кредибилитет је тада озбиљно уздрман. Сламка спаса пружена му је одакле је сигурно најмање очекивао – једна од икона грађанске Србије, Весна Пешић, узела га је у заштиту, оптужујући за покушај „потапања“ Дачића оне који не желе да се косовски проблем коначно реши. Истакла је његов прагматизам и реализам и држање у парламенту достојно Черчила или Де Гола.

Преговори у Бриселу и битка за добијање датума за отпочињање преговора са ЕУ практично су засенили његове остале премијерске послове, па и оно што је радио као министар полиције. Могло би се рећи само да се у првој години мандата политичким темама бавио више од свог претходника Мирка Цветковића, а да се за економију занимао више од Цветковићевог претходника Коштунице. И да за све то време ништа није могло да га избаци из равнотеже толико да одбије да запева кад има прилику, остајући, бар у томе, доследан себи.

Б. Баковић