Od izdajnika do Čerčila i De Gola

Otkako je 27. jula prošle godine preuzeo rukovođenje Vladom Srbije, Ivica Dačić je pod sumnjom javnosti da li je dirigentska palica zaista u njegovim rukama. Ipak, zahvaljujući velikom političkom iskustvu, ali i dobrim nervima, izdržao je stoički česta novinarska pitanja na temu „ko je, u stvari, premijer – Dačić ili Vučić”. Poslednje iskušenje, zvano rekonstrukcija vlade, mogla bi da pokaže ko je gospodar u Nemanjinoj 11.

Kao svoj najveći rezultat Dačić upisuje upravo obavljeni, kako kaže, istorijski posao – otvaranje pregovora sa Evropskom unijom. To je onaj čuveni datum bez datuma, dobijen zahvaljujući potpisivanju Briselskog sporazuma, za koji Dačić tvrdi da je najviše što je Srbija u tom trenutku mogla da dobije. Taj sporazum je, izgleda, ono što najviše štiti Dačićevu premijersku fotelju, jer politička scena bruji o tome da je Zapadu ova vlada potrebna dok ne završi kosovsku priču.

Na raskrsnici kosovskog i evropskog puta najviše se dele i mišljenja o Dačićevom radu. Dok ga desni deo političke scene etiketira kao izdajnika kome je EU bitnija od vlastite teritorije i naroda, dotle mu drugi aplaudiraju što je doveo Srbiju do one faze evropskog puta sa koga nema povratka na staro.

Kao racionalan političar, novi favorit međunarodne zajednice (zajedno sa Vučićem) nije brinuo previše o optužbama desnice i crkvenih velikodostojnika i prilježno se poduhvatio evropskih poslova Srbije. U tu svrhu sve vreme pokušavao je da „otrezni“ srpski narod od kosovskog „pijanstva”, govoreći mu da su ga godinama lagali da je Kosovo naše, poručujući patrijarhu da proba da stoluje u Pećkoj patrijaršiji, a onima koji kukaju što se krši Ustav – da ga uzmu pod mišku i odu s njim u Prištinu. Čak je nagovestio i mogućnost da se razgovara o stolici u UN za Kosovo, ali je to u ovom istorijskom trenutku bilo previše čak i od njega, pa tu temu više nije potezao.

Preuzevši ulogu glavnog političkog pregovarača sa Prištinom popravio je svoju poziciju poljuljanu naglim rastom popularnosti naprednjaka i Aleksandra Vučića. I možda najveće iskušenje za Dačića do kraja 2012. bilo je kako priznati srpskoj javnosti da se rukovao s Tačijem. Za taj čin smo ipak saznali iz prištinske štampe, ali se Dačić provukao bez mnogo medijskih udaraca.

Znatno ozbiljnije udarce doživeo je krajem januara ove godine kada su mu za nekoliko dana na glavu sručene optužbe da je njegov bivši šef kabineta Branko Lazarević bio u kontaktu sa pripadnicima narko-klana Darka Šarića, pa mu je nameštena skandalozna skrivena kamera sa voditeljkom bez donjeg veša, a onda je usledio pravi udarac koji ga je umalo nokautirao. Obelodanjeni su, uz razne detalje, njegovi kontakti s kraja 2008. i početkom 2009. sa biznismenom Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana, koji je označen kao pripadnik Šarićevog klana. Dačić se branio da nije učinio ništa na štetu države, ali njegov kredibilitet je tada ozbiljno uzdrman. Slamka spasa pružena mu je odakle je sigurno najmanje očekivao – jedna od ikona građanske Srbije, Vesna Pešić, uzela ga je u zaštitu, optužujući za pokušaj „potapanja“ Dačića one koji ne žele da se kosovski problem konačno reši. Istakla je njegov pragmatizam i realizam i držanje u parlamentu dostojno Čerčila ili De Gola.

Pregovori u Briselu i bitka za dobijanje datuma za otpočinjanje pregovora sa EU praktično su zasenili njegove ostale premijerske poslove, pa i ono što je radio kao ministar policije. Moglo bi se reći samo da se u prvoj godini mandata političkim temama bavio više od svog prethodnika Mirka Cvetkovića, a da se za ekonomiju zanimao više od Cvetkovićevog prethodnika Koštunice. I da za sve to vreme ništa nije moglo da ga izbaci iz ravnoteže toliko da odbije da zapeva kad ima priliku, ostajući, bar u tome, dosledan sebi.

B. Baković